Učitelj

174

људе класичкога образовања и по Форми и по тенденцији у којој је оно на њему учињено. Писац вели: «Колико су нарочито нама у Србији потребни онаки савети, као што су поменуте Ди Боа Рајмондове речи: „Нека се сада ауманизам у%вати у коштац са новим непријатељем тармоничне културе“, и „нека се јелинизмом одбија американизам од нашиг дутовниг; граница“, — доказује и ономадашњи прилог „Учитељу“, доказује „позив на претплату на урођеност или моћ наслеђа и њен утицај на телесни, умни и морални развитак човечански од 4. Бигнера , превод Ј. Миодраговића“. Ко хоће да види, колико је помућен појам о стиду у оних, који су позвани да васпитавају синове и ћери српске у најнежнијој њиховој млалости, и који су на страни били као државни питомци за Педагогију (знате њих има млого и у свих је „помућен појам 0 стиду“, Ј. М.), ономе препоручујемо да прочита тај позив“. Сад знам да ће читаоци, и они који су прочитади тај оглас и који нису, зажелети да га поново прочитају. И ево ја им чиним услугу, те им износим то место у томе злогласном п1озиву, које је толико увредило образ и стид класички. То место гласи овако: „Из оне величанствене грађевине природне что се зове јајчаник испада једно чудно зрнце, које са семеном очевим чини један невидливи меурић, из кога Ћће да изиђе кака грдосија, и које носи у себи скривене све оне особине, које ће на њој доцније да се појаве. Цео је развитак потоњег организма резултат од две силе: од ове упутрашње, скривене и урођене, и од свих спољних, које утичу да развију ову чудну гутицу што се зове јаје. Ја и ви смо, читаоце оно, што је ибпало од наших родитеља и ито је ударала на њега крешећи га или убијајући, и наша ће деца бити оно зито се од нас одвоји и што утиче из овога спољнога света на ту мрву те да је расвије. МИ ко се не би интересовао да зна шта ми добијамо рођењемр Које особине ми доносимо на овај свет рођењем, а које задобијамо доцније у животур“,.. Ето то су та злогласна,

места, која су учинила, да се и по кафанама београдским неколико дана 0 њима, говорило, (разуме се од стране оних људи који немају озбиљнијега посла и разговора, но се рапе таким мрвицама духовним). То су места из којих се види „колико је помућен појам о стиду“ у оних, који су позвани да врше тако велики задатак као што је васпитање омладине. То су места, којима сам ја, „грешан“ питомац државни за Педагогију толико раздражио увређену стидљивост класичну, те ме је она навела за пример огромне бестидности, која чак доказује, да је потребан латински језик и класицизам, те да врати и спасе пропали стид и морал ! Јелинизам у помоћ противу американизма! И г. писац је толико наиван, да он не види, да Ди-Боа-Рајмонд под јелинизмом мисли старе грчке врлине, а не латински и грчки језик! А толико је, отимице или неотице , пристрастан да он мој превод и мене с мојим огласом меша с американнизамом. Он или зна шта је американизам или не зна. Ако зна, пристрастан је што меша мене у њега; ако не зна, казује своју шупљину, која се размеће само празним речима и не знајући шта оне значе и то су онда неразложни и сасвим обични грмаљски нападаји. А то опет нису особине образованих људи. Што се појма о стиду тиче ми мислимо да је оп врло релативан и неједнак и био и да ће на век бити, према разном времену и разноме правцу и ступњу образовања. Да дакле то није ништа укочено и непроменито, као и млоги други појмови људски. Некад није било срамота ићи потпуно го од мајке рођен. На једноме месту на земљи срамота је не покрити се озади а предња страна остаје сасвим откривена. На другоме срамота је предњу страну не покрити а задња може бити откривена каои руке и образ. Нас је срамота да држимо руке у џеповима од чакшира и пред мушкима,

"а синови онога нашега „скромнога и би-

строга народа“, како га пвсад зове, тамо на селу држе и пред женскињама обе и још чине и нешто друго... Кад нас г.

5 3 – га 53 3 |