Učitelj

Кад је зимус било више покушаја да се покрену други приватни листови, радници на „Учитељу“ нису пристали да „Учитељ“ престане само за то, што је он друштвени лист,те на њему може сваки радити, и независно, дотле, докле се тод креће на чисто школском пољу. Међу тим, сами учитељи, као што се види нису за то. Јер ни њина сарадња и умна помоћ листу, ни њино читање и материјална помоћ листу, не веле, да су они вољни да имају свој лист и да умеју да цене своју независност.

„Учитељ“ им се свео само на неколико умних снага, којих да нестанеи њега би нестало, и на толико претплатника, да је готов у свако време да се маши у касу готовине друштвене за своје сопствено издржавање. Па ако је то доказ, да учитељи појимају свој положај, свој позив и евоју дужност, и да се савесно старају за савесно вршење њено и своје даље образовање: онда им га и ми потврђујемо .

ом.

Начело саморадње у настави и њен историјски развитак.

АИ

1. Шта је саморадња при учењу кад се посматра са пситолошко – логичког гледишта 8 „Све што је у духу морало је најпре бити у чулима.“ Да ово објасним. Дете са доласком на свет, не доноси собом никаква знања о свету. Оно само има моћи за сазнавање спољашњег света. Одмах по рођењу оно само осећа, да му је друкчије но у мајчиној утроби, јер га све вређа. Оно гледа а не види, јер не разазнаје предмете. Мало по мало, са развијањем чула, буде у стању да разликује предмете неке, који су му блиски и с којима је највише у додиру, и то чешћим посматрањем тих предмета. Посматрањем предмета, и то чешћим — свестраним – дете је доцније кадро, да се сети таког предмета и кад нема непосредног утиска, већ само ако су услови за то ту, а то значи, да има _ представу о том предмету.

Још доцније дете ове своје представе доводи — по његовом ехватању — у извесне односе, додавајући им по нешто или одузимајући, (Ово се најлепше огледа у играма детињим). Овим додавањем и одузимањем ствара, се највећи степен духа — произвођење,

Три су степена, кроз која дух у свом природном развијању пролази: примање, понављање и произвођење. Понављање зависи од примања, а произвођење од понављања.

Сама нас, дакле, природа учи својим постепеним развијањем, да дух није | као каква врећа, у коју би се могло трпати све и сва без“ реда. Она нам вели: погледајте ово дете, оно ни о чему није знало, никакву представу није могло имати, а да није посматрало предмете! Ово је одиста овако. Замислимо ми себи дете које је одрасло у каквој „пустињи“. Рецимо, да ово

' Ова стема» дата је прошло-тодишњим ђацима учит. школе, Писад њен оцењен је оценом одличан.