Učitelj

ному духу и значају, али отуд не слиједи, да морамо слијепо одбијати и оне идеје, које нам не могу шкодити, ван користити, ако се прилагоде посебним нашим приликам. Пита се само, да ли није идеја што ју заговарам, и пут, што га за обуку препоручам проти нарави нашега народа. На то ми је одговорити: Као што су код свих људи без разлике народности једни те исти закони дисања и пробављања, тако су доиста код свих и једни те исти закони мишљења. С тога није могуће, да она метода, која се препоручи Чехом, Францезом, Талијаном, Енглезом и Нијемцем, пе · би ваљала и за Хрвате“. .. „Само је једна, права метода, и то она, која се слаже е развитком човечије нарави, и ако се та метода јоште није пронашла, то треба да се пронађе. Тко мисли, да сваки учитељ може имати своју посебну методу, и да. је то нешто најбољега, тај показује, да

је веома површно схватио појам методе, ни.

да му мањка психологћскога знања. Ако је учење душевни рад, који се збива по сталних законих, то је потребно, да их сваки учитељ проучава, те се строго по њих равна“.

Да је овако дело и нама добродошло, о томе нема сумње. Оно не заступа ни-

816

како џартајско гледиште, но чисто школско, трудећи се да оно буде што чистије н критичније. Код свакога одсека изложена је: прво, цељ те обуке; друго, срества којима се служимо да до ње дођемо; треће, метода, којом се то најбоље постиже ; и, четврто, које угледно предавање као пример.

Право каже писац, ла је ово најпотребнији и најважнији део за учитеља. Он има, овде п теорију и практику, а у првима има само теорију. Онај, који жели, да у школи што боље ради, потребује више оваке радове, који ће практички да му покажу како ће он да ради, те да из тога сам изводи општа начела, но дати му општа начела, па га оставити да у практици нагађа. Из овога дела читаоци ће сами видети каки су и они општи принципи, по којима је он израђен.

Онима, који се интересују за школу и бољитак њен, ми најтоплије препоручујемо ово дело. Кад га прочитају, они за цело неће рећи да су га читали узалуд.

ј МИОдДРАГОВИЋ.

однео

Ситнице.

У једном извештају о вишој девојачкој школи у Брушвику даје управитељ јој, доктор Сомер, некоје мигове, који су кадри заинтересовати и тире кругове.

Доктор Сомер вели да око подне никад не треба да се раде кућевни задатци школски. Јер дете, које се уморило наставом од 4 сата, потребује одмора и опорављена, што ће најбоље добити бављењем на свежем ваздуху. Због тога, вели, усвојити треба начело, да се истога дана пре подне никада не задају задатци за после подне.

Ако школа пази на то да штеди очи својим ученицима, то би и кућа требало

да се исто тако брине за одржавање очне снаге у деце; дакле поименце требало би да не да, да деца читају или пишу у сутону, да им при писању светлост увек долази с леве стране, како сев од пера не би сметала оку; најпосле, да столице и столови, којима се дете при писању служи, одговарају њиховом стасу, како сувишњим пригибањем (кад је сто низак) не би деца постала кратковида, или због сувишнога дизања деснога рамена, (кад је сто сувише висок) да им се хртењача исЕриви.

Приватним часовима из предмета који се у школи уче, требало би кућа само