Učitelj
388
би она вршила 8 вначе. О најбољој и најпријатнијој радњи и забави дечијој: да помажу родитељима и другима у пословима кућним, те тако и да раде и да се навикавају на рад, писац само као узгред спомање а не говори ништа више. То је ваљда ва то, што је ово писано за „госпође“ образованије српске матере“, које и саме телесно врло мало раде. Исто такон о пграма дечијим ништа, а то је ваљда за то, што опе не спремају за „користан рад“.
„Вежбање деце у раду духовном“ савршени је апсурд. Прећи ухно развиће („усавршавање деце у знању“), изнети и морално развиће („усавршавање деце у поштењу“), и потрошити онолико времена око „лепога осећања“, па за тим опет говорити још о неком одвојеном „вежбању у раду дужовном, то је просто трпање којечега. Ово је као да и сам писац приметио, кад тај параграф почиње овако : „Све оно што је горе изнесено о усанршавању деце у знању и у лепом осећању, (а поштење изостало! реф.), важи и овде. Да се дете спрема за научни или за умети“ чки рад, да се спрема за друштвену управу (2!), за васпитну пили лекарску струку, — то све може бити само на онај начин, како је горе наведено у четвртој и петој поуци“ (2) Даље вели: „За првих десет тодина тешко ће се моћи одредити, за шта је дете способно; а та способност се п3весно мора гледати ...“ А то није „способност“ него склоност или наклоност (нем. Апјаве). За тим вели: „Пре десете године може се само то одлучити, да ли је дете способно више за телесни или више за, душевни рад; (!) јер то се може раније познати, да ли је дете слаба телесна састава и да ли има наде, да ће се моћи поправити бар до петнајесте године, ис друге стране, да ли је од природе паметно (!!) и разборито (да није тупо или глупо), — те би се у првом случају (ако је дете слаба састава) спремало више за духовни рад, ако је дете способно за то, а ако није способно, или ако пема прилике и средстава за то, онда би се спре-
1
мало за какав лагши телесни рад (за лакши занат или за извесну трговачку радњу), а у другом случају могло би се спремати за духовни рад, где би то било могуће“. Као што се види, писац је оставио опште образовање и заборавио да говори о свестраном развитку све деце, но се спустио у прописивање : ко је за коју радњу у животу и да већ око десете године одређује ко ће шта да буде. Па нека му се кајпосле дозволи нека и то чини. Али кака жалосна одредба! С -како мало познавања, човековог телесног и душевног живота излази ово одређивање! Он дели децу на слабију и здравију, и вели, да је за прву дужовни рад, а За другу телесни! То је ваљда за то што они други могу боље да, запну, а они први пемају да запињу % Али колико незнања има овде! Овако могу да мисле само људи који не знају везу између душе и тела, који не разумеју унутарњи живот човечији, који не знају најосновније законе физичке и биолошке. Та, лекари би само у интересу здравља посаветовала родитељима, да слабу децу терају више на телесни рад,те да јачају, а здраву на духовни, те да се развијају; а писац васпитач говори противно! Васпитању, о коме писац и говори, задатак је да свестрано развија свакога човека, свако дете. Према томе ако оно примети да је које дете слабо, његов је први задатак да, оно буде здраво, (а не да га одређује за, који је оно посао или „занат“); које је пак већ здраво, оно да буде и „паметно“. Здравље дакле никако не сме одређивати детињи посао у животу. За то је меродавна једино склоност детиња: оно што оно воли.
И још неколико речи о наклоности детињој к неком раду, и напомена да „не треба пре времена натеривати децу на потеже радње“, и поука је свршена. То је свео „вежбању деце у раду дуовном“!... А, молимо вас, колико је „вежбања“ овде билор.
(СВРШИЋЕ СЕ).
о инииодеињ=——_——