Učitelj

392

била само оволика, колика је данас. Она је онда млого већа, млого силнија и јача била. Наши стари много су се мучили, трудили и патили; млори су изгинули од непријатеља докле су Србију увећали и ојачали.

Пошто је дошла Србија до највеће висине своје, нађу се неки изроди Срби, који почеху да јој поткопавају темељ. Настале свађе и пакост међу великашима српским; почну један против другог радити и један другог пањкати код владаоца. Најзад, поче један по имену Вукашин (а то је отац Краљевића Марка), радити и против самог цара српског. Направи заверу и убије га у једној планини (на, југу од насу Старој Србији).

Бог видећи неслогу међу чиновницима српским, расрдио се и намисли ла покара Србе. Што је и учинио.

Од оног времена како је убио Вукашин српског цара, Србија није могла да напредује, него је почела нагло да опада и пропада. Српски великаши се још више заваде међу собом. Народ је гледао шта раде, па су једни били уз овога а други уз онога чановника. Заборавили су сви на отачаство, које је почело пропадати.

Ово су гледали наши непријатељи и радовали су се нашој несрећи. Они се почну спремати да освоје Србију.

Наши непријатељи били су онда Грци који су почели нападати на јужне земље српске. Ови, да би пре сатрли Србију, позову из другог света — Азије — неке дивљаке — Турке, да са њима војују против нас: Турци дођу из Азије и одма стану пападази ва Орбију с југа и пљачкати српске земље.

Српски великаши и народ сад се пробуде и устану да бране отачаство од не-

пријатеља које и одбију. Но, с тим није.

свршено. Од сада тек настане борба између Срба и Турака. Турци навале све више из Азије овамо. Тукли су се више пута; час су побеђивали Срби Турке, час ови Србе.

Тако тукући се, све су у већу свађу долазили. Један пут се наљути турски цар на срп= ског владаоца, па дигне много ведику војсву на Србију. СОвупџио је триста пута по хиљаду војвика (80).000) и намести се на, поље „Косово“ које је у Старој Србији на југу од нас. Наш цар, а тада је био Лазар, што је седео у нашем Крушевцу, — чувши за то, скупи и сам доста велику војску од Срба, алп много мању — 100 пута по хиљаду (100.000), па и сам отиде на „Косово“. Тамо се побију жестоко; тукли су се јуначки и Срби и Турци. Срби су два пута сузбили Турке, па сени трећи

пут уларе. И, кад је највише слоге тре-

бало да непријатеља одбију, нађе се опет један изрод — Вук Бранковић, који место да притрчи своме владаоцу у помоћ са коњицом, а он уступи натраг са својом војском. Турци навале с великом силом, разбију Србе, увате цара Лазара и погубе.

Истина и њиховог цара је распорио у сред турске војске наш јунак Милош Обидић, али они нису млого изгубили као ми. Ми тада изгубисмо царство; млоги српски јунаци изгинуше ; тамо погибе цар Лазар, Милош Обилић, Милан Топлица Иван Косанчић и др.

Битка. косовска била је лети 1889 год. До сада има скоро пет стотина година.

Повторење.

Џосле косовске битке намире се Срби и Турци ; Срби су плаћали Турској данак и помагали војском својом. кад су се Турци с ким другим тукли. |

Но овај мир није дуго трајао. Турци су често Србе задиркивали, а ови су све већи данак давали само да буду ва миру. Шта више давали су српски владари и своје ћери турским царевима. само да би били на миру. Па ни ово није помагало ; Турци су напрестано чачкали и правили зађевице само да се бију те да некако Србију одузму.

Тако су се Срби воркали за 70 година, бранили су отачаство; давали Турцима новце и војску, па све је узалуд било.

Турци навале ипак на Србију са великом силом и сву је одузму 1459 год.