Učitelj

„оћемо г. само ако старији нареде“. Бадава је докавивати да је то његово, и да не очекује од власти, да му она то рекне, он само оно одговора.

За то, дакле, и велим да власт нареди, и да принуди да се ово што наведох што пре припреми. ·

Нека се учини од овог што рекох колико било, па ће све школе имати млого више ученика. Оваки би ради је давао дете у школу. Не би се жалио на школу, и сматрао је као кулук

Има овамо неких села, која никако ђаке и не дају у школу. Осам година како сам овде, а из Батота и Њарева још ни једног ђака нисам имао.

И ова села подносе све трошкове и терете школске, а деца им се не васпитавају. Школа им је далеко на 2—8 сата. Људи су планинци и сиротни, нису кадри да плаћају издржање ђака по

приватним кућама. Код школе нема довољно локала за ноћевање.

Сваке године уписује се довољан број ђака Ша свако село распореди се понеколико ђака па и на Батоте. Али Батота опет нема ђака. Власт их гони и кажњава, па најзад и сама дигне руке, кад види да заиста није могуће да даду децу, нити их могу издржавати.

Обратимо мало више пажње на основну школу. Отклањајмо све што смеће напретку а уводимо што помаже паћемо добити и више, и тек онда ће се постићи овако ошпиран програм наставних предмета. |

Ја ово изнех на јавност, а у исто време молим и остале другове да даду и сами о овоме своја мишљења,

М. ј. Мил ОШЕВИЋ.

БРУСКИ.

ОДГОВОР

на критику уПоука о васпитавању деце у родитељској кући“.

(СВРШЕТАЕ).

да тим, ухватио се за израз „показати“, !

па ми подмеће, као да хоћу да показујем детету његову слабост и зависност од родитеља. — А баш и у оном, што је он навео из књиге, стоји, да треба детету дати прилике да само осети своју слабост.

После тога, каже, да не говорим о ономе што је у наслову, и да сам „угодио тако да сваки 5 завата два листа“. — Ни то није истина, јер је Фактично друкчије и различно.

Неверан је цитат „о усавршавању деца“. — Бојим се, да ми не каже, да сам незналица и у погледу српског језика.

Г. Ј. замера ми, што не тражим, да, де-

| !

ца прате живот биљкин кроз све мене. А то има у књизи.

Помиње као недоследност, што сам казао, да су људи у обичном саобраћају себични један према другом (н. пр. у трговини), а у општинским заједничким радњама треба да су несебични и искрени. А зар није тако

Вели, да дете до шест година не може ништа чути о порезу, а о закону да може чути само то да се псује закон. — А у књиви стоји „почевши од шесте године“ ! И овде г. Ј. воли да истакне оно што је рђаво – псовање закона , као штотомну дечијем листу чини. И то је ваљда, нова педагогија...