Učitelj

_ 528

поправљање налљег васпитања“ горе показао, у колико је г. Ј. „пречистио васпитне идеје и начела, и како је поправио наше васпштање, — као и то, да ли му је више било стало до тога „пре чишћења“ или — до моје личности. Но да видимо, да ли је г.Ј. то што каже о цели своје критике, искрено тако мислио. Ево нек он сам то каже:

„Ову критику писао сам још у Лајпцигу пре 8 године, дакле на крају прев године мојих штудија. Од то доба моји ву се по гледи прилично изменили. На молбу релакције „Учитељете, а у недостатку друтог материјала, ја сам је дао, да се штампа у „учитељу“ — Е, сад, „молићемо“ које је истинито : је ди оно горе, или ово овде» Је ли критичару била цел „пречишћење идеја“ и поправљање васпитања“ или попуњавање листа, уа у недостатку другог материјала “ Ја мислим, да није ви једно ни друго. Јер да је оно прво, онда г. Ј. не би одмах прве године својих университетских студија (кад још није ни завирио у коју слушаоницу, где се педагогика прелаје) пожурио се, да у литератури „пречишава“ педагошке идеје, које још ни сад није он сам у својој свести пречистио (као што се то види из свију његових досадањих књижевних покушаја); не би био по-

слао ову исту своју критику још пре 3 год,

уредништву „Рада,“ да се у том листу штампа ; и не би дао да се после три г0дине то исто штампа у „учитељу, и ако су се од тога доба његови „погледи прилично изменили!“ А да је г. Ј. било стало до тога да попуни „Учитеља,“ те да тако помогне уредништву истога, он не би том својом примедбом овако осрамотио и понизио

„редакциони одбор“ и „учитељско удружење,“ а нарочито не би се тако негагвалан показао према одговорном уреднику, који му је допустио да се у својим чландима и критикама толико размеће — на штету друштвеног органа. Није дакле била цел г. Ј. ни пречишћење идеја, ни помагање редакцији, него са свим друго нешто. А то „нешто“ види се из ових његових речи :

Ја сам |

„једни мисле, да сам ја мрзио на писца па сам хтео да му се осветим и да га 0маловажим пред светом. Други мисле, да сам омаловажавајући њега, стео себе да у3висими да се препоручим за неко место. 1 О како сам ја срећан! Дакле, г. Ј. не мрзи и неомаловажава мене, него ме поштује и воли, па из „поштовања“ — изврће мојб речи и подмеће ми нешто само неких тридесет пута, а из „пријатељства“ назива ме незналицом — само десетак пута. Благо мени с њим! А како може бити свет тако глуп и пакостан, да не може и не ће да увиди, да г. Ј. не ће тим да узвиси себе, пего менер! А ко бијош могао помислити, ла г. Ј. хође да се препоручи и за неко место — оном п онаком критиком 2 Та то је „апсурд!“ Тако што могаоби рећи само какав „наопакеља“ (како би он рекао)!

На послетку г. Ј. жали се, што код нас не може бити „објективне“ и „потпуно слободне критике“ па вели: „мени то не може бити мило и не може ми давати воље за оваке радове“ — т.ј, за то што му свет не верује, да он а само „пречишћење“ и „поправљање,“ а никако своје узвишење, а моје понижење. — Е баш ми је жао, чисто бих плакао... . Та коликоће само. српска литераљура штетовати, ако г. Ј.до- · иста изгуби вољу за овако објективне радове, као што је ова критика, а да и не помињемо стране народе, којима ће г. Ј. такође „публиковати“ своје умне пронзводе..

Но да завршим мој одговор!

Из свега овога, што је наведено под Г ПИ, Ш, ТУ, види се јасио, с каквом је научном темељитошћу г. Ј. оцењивао моју књигу; колико је савесности показао према моме раду и колико правичности према, мени, на послетку, какве су га побуде руководиле и какав му је начин критиковања.

Четири стручна лица рекоше пре четири године, да је књига добра и да Засау је препоруку и награду, и „Матица српска“ досуди и издаде расписану награду ; а сад се тек присети један „млади књижевник,“ те „обори“ мишљење оних реценсената, „уништи“ рад писца и „исмеја“ поступак „Матице.“