Učitelj, 10. 03. 1885., S. 2

ПН

Но како све природне силе не беху подједнаке, то ни сви богови не могаху бити равни међу собом. Она. природна сила, коју је човек сматрао за најјачу, постала је најстарији бог; а све остале мање силе беху мањи богови, који су стајали под управом најстаријег.

Што год човек није био у стању да објасни, то је трпао под управу каквог бога, који је вршио своје послове по својој вољи. Услед тога морао је човек водити бриге о многим боговима. Један исти бог чинио је кад кад добра човеку, а кад кад зла — све према „расположењу“ свом. Немајући искуства о неким ванприродним лицима и карактерима, човек је својим боговима, придавао црте свог сопственог карактера, као: јогунство, доброту, славољубље, љутину, благост и т. д. Према, оваким цртама божијих карактера, човек је морао с боговима поступати као и са људима, и то много опрезније и снисходљивије. Он је морао измишљати пријатне молитве и налазити добре дарове, не би ли само навукао на се милост божију. Одилазио је у горе и шуме да се помоли своме богу, а у исто време и да му захвали на ,„учињену доброту“. Али кад се друштво латило сталног — месног — живота, почело је, са практичне стране, правити кипове својих богова понашајући се према њима као према живим и свемогућим боговима. У даљем току развића поникоше и породички богови. Свака породица имађаше свога старешину и свога бога. Кад је удружење добило шири круг, са породичних богова прешло се и на задружне. Богови су остајали имаовином целе задруге исто онако као и остала задружна добра. Оно што су имали

|

очеви задруге, то су исто имали и њихови синови. (ве се наслеђивало, па су се наслеђивали и сами богови. Породични богови сачували су се још и да-

| нас, само у друкчијем облику.

Као год што појаве произлазе једна из друге, тако исто произлазе и богови, Искуством се дознало да извесне појаве нису самосталне, већ да стоје под утицајем друге веће појаве. Ово сазнање створило је и карактер целокупног делања људског. Политеизам све се више редуцисао, тј., број богова смањивао се. Исто је тако било и са облицима људског друштва. Од породица постале су задруте, од задруге — општине, од општине — племена, од племена — државе.

Породични, задружни, општински и племенски богови господарили су све до постанка првих држава. У првим Државама излазе на видик малобројни али силни кастички богови. Тако је било у старим кастичким државама: у Инђији, Персији, Мисиру и т. д. Богови су се делили на више и ниже а по њима се људсгво делило на више и ниже сталеже. Кад су освајачи завладали староседиодима, прва им је брига била да одрже масу у послушности и оданости. Највећа су им средства за то била сила и вера. Ова два срества оличена су била у два виша сталежа. Први виши сталеж

извршивао је теоријску, а други практи-_

чку страну. Теоријску страну заступало је духовништво, а практичку световна, цесаризам. Сав друштвени живот огледао се само у вишим кастама, а све остало беше раја, у чијим жилама као да не тецијаше људска крв. Од јединства власти и права не беше ни помена. Политеизам огледао се иу друштвеном организму. Касте беху оде-

власт —