Učitelj

ПН

Но како све природне силе не беху подједнаке, то ни сви богови не могаху бити равни међу собом. Она. природна сила, коју је човек сматрао за најјачу, постала је најстарији бог; а све остале мање силе беху мањи богови, који су стајали под управом најстаријег.

Што год човек није био у стању да објасни, то је трпао под управу каквог бога, који је вршио своје послове по својој вољи. Услед тога морао је човек водити бриге о многим боговима. Један исти бог чинио је кад кад добра човеку, а кад кад зла — све према „расположењу“ свом. Немајући искуства о неким ванприродним лицима и карактерима, човек је својим боговима, придавао црте свог сопственог карактера, као: јогунство, доброту, славољубље, љутину, благост и т. д. Према, оваким цртама божијих карактера, човек је морао с боговима поступати као и са људима, и то много опрезније и снисходљивије. Он је морао измишљати пријатне молитве и налазити добре дарове, не би ли само навукао на се милост божију. Одилазио је у горе и шуме да се помоли своме богу, а у исто време и да му захвали на ,„учињену доброту“. Али кад се друштво латило сталног — месног — живота, почело је, са практичне стране, правити кипове својих богова понашајући се према њима као према живим и свемогућим боговима. У даљем току развића поникоше и породички богови. Свака породица имађаше свога старешину и свога бога. Кад је удружење добило шири круг, са породичних богова прешло се и на задружне. Богови су остајали имаовином целе задруге исто онако као и остала задружна добра. Оно што су имали

|

очеви задруге, то су исто имали и њихови синови. (ве се наслеђивало, па су се наслеђивали и сами богови. Породични богови сачували су се још и да-

| нас, само у друкчијем облику.

Као год што појаве произлазе једна из друге, тако исто произлазе и богови, Искуством се дознало да извесне појаве нису самосталне, већ да стоје под утицајем друге веће појаве. Ово сазнање створило је и карактер целокупног делања људског. Политеизам све се више редуцисао, тј., број богова смањивао се. Исто је тако било и са облицима људског друштва. Од породица постале су задруте, од задруге — општине, од општине — племена, од племена — државе.

Породични, задружни, општински и племенски богови господарили су све до постанка првих држава. У првим Државама излазе на видик малобројни али силни кастички богови. Тако је било у старим кастичким државама: у Инђији, Персији, Мисиру и т. д. Богови су се делили на више и ниже а по њима се људсгво делило на више и ниже сталеже. Кад су освајачи завладали староседиодима, прва им је брига била да одрже масу у послушности и оданости. Највећа су им средства за то била сила и вера. Ова два срества оличена су била у два виша сталежа. Први виши сталеж

извршивао је теоријску, а други практи-_

чку страну. Теоријску страну заступало је духовништво, а практичку световна, цесаризам. Сав друштвени живот огледао се само у вишим кастама, а све остало беше раја, у чијим жилама као да не тецијаше људска крв. Од јединства власти и права не беше ни помена. Политеизам огледао се иу друштвеном организму. Касте беху оде-

власт —