Učitelj, 10. 06. 1886., S. 9

њега то не може рећи. Ади ако се погледа на саме изузетке, види се да су скоро сви или облици прошастога придева, или придева изведеног од њега. Кад се узме у обзир, да у толико хиљада глагола, долази облик прошастога придева као неакцентован на слогу у ком јел, илис акцентом, међу којима је десетина од једнога слога, због чега се код свију л морало претворити у о, је ли онда чудо што је аналогија надјачала снагу акцентову и за собом повукла и неколика облика обележена ““ акцентом Остају још речи: селски и чил, које се и данас још тако говоре.

~

Из свега овога излази, да је полуглас љ, коме се врло лако претворити у о (и 9) као сродне гласове, очувао се непретворен у страним речима и у оним српским, у којих пада јачи акценат на слог у коме се љ налази. Аналогија опет ради у су протном правду, и одузима једну по једну реч испод власти акцентове, из чега се може даље закључити, да ће она временом и победити, и то најпре слабије па најзад и јаче акденте.

Тим смо уједно одговорили и на постављено питање: за што се љ на крају слога није претворило у ново-ослобођеним крајевима. Ваља нам само исписати неколико речи и обележити онакав акценат, како се код њих изговарају. Ево их неколико:

Орал, котал, петал, учил, радила, ишал, зћава , гол, бел, цел, ралник итд., свуда, дакле кратак и оштар акцена', који, као што смо видели, врло добро чувају љ од претварања, што је по себи јасно, јер под упливом јачег акцента језик јаче удара у непца што не сме бити, ако се љ хоће да претвори у 0.

Остаје још питање, да ли ће се кадгод ну Ново-ослобођеним Крајевима. извршити

1) Даничић. Историја облика стр. 391.

ова промена и какор Од говор је врло прост. У свету ништа није стално, па и јевик, као и мисли човекове, креће сен развија се. Од неколико десетина једносложених корепова постало је данашње многобројно шаренило речи, и од неколико примитивних појмова развило се свеколико богаство данашњих појмова људских. Нове мисли стварају нове речи, стари се 06лици замењујо новим, згоднијим: нигде стационарности, свуда покрет. Па онда може ли се, сумњати у то, да ће се оно што се догодило на Дрини и Морачи, догодити и на Нишави 2

Напред рекосмо, да се при овом претварању бије бој измеђ акцента и аналогије, и закључисмо, да ће свакојеко аналогија однета победу. Али сасвим је друго питање, мора ли се та борба пренети овамо, у истом облику. Ми мислимо да не мора, а као разлог нам служи и та околност, што се један исти језик, у једној истој ствари, служе различитим путевима. Зар се није старословенско 5 тројако применило у Српству, од чега 'добисмо три дијалекта, а и претварање гласа 2, у једном делу Ново-ослобођених Крајева, ударило је већ другим путем. И место да се претвори у (О, оно сасвим одпада, потом пријања једно А, као и у другом падежу множине, од чега после, укидањем зева, бива : учија молија и т. д.'). У именица, истина, тај случај није наступио, али не би било нимало неприродно, да и оне пођу тим путем, па да од пепел буде пепеја.

Али који су то невидовни мотори, што тако неодољиво крећу све па и језик 40веков, ми не знамо, али бисмо смели поуздано рећи, да то нису ви школе ни Филолози. 3. Ђ. Големовић.