Učitelj

њега то не може рећи. Ади ако се погледа на саме изузетке, види се да су скоро сви или облици прошастога придева, или придева изведеног од њега. Кад се узме у обзир, да у толико хиљада глагола, долази облик прошастога придева као неакцентован на слогу у ком јел, илис акцентом, међу којима је десетина од једнога слога, због чега се код свију л морало претворити у о, је ли онда чудо што је аналогија надјачала снагу акцентову и за собом повукла и неколика облика обележена ““ акцентом Остају још речи: селски и чил, које се и данас још тако говоре.

~

Из свега овога излази, да је полуглас љ, коме се врло лако претворити у о (и 9) као сродне гласове, очувао се непретворен у страним речима и у оним српским, у којих пада јачи акценат на слог у коме се љ налази. Аналогија опет ради у су протном правду, и одузима једну по једну реч испод власти акцентове, из чега се може даље закључити, да ће она временом и победити, и то најпре слабије па најзад и јаче акденте.

Тим смо уједно одговорили и на постављено питање: за што се љ на крају слога није претворило у ново-ослобођеним крајевима. Ваља нам само исписати неколико речи и обележити онакав акценат, како се код њих изговарају. Ево их неколико:

Орал, котал, петал, учил, радила, ишал, зћава , гол, бел, цел, ралник итд., свуда, дакле кратак и оштар акцена', који, као што смо видели, врло добро чувају љ од претварања, што је по себи јасно, јер под упливом јачег акцента језик јаче удара у непца што не сме бити, ако се љ хоће да претвори у 0.

Остаје још питање, да ли ће се кадгод ну Ново-ослобођеним Крајевима. извршити

1) Даничић. Историја облика стр. 391.

ова промена и какор Од говор је врло прост. У свету ништа није стално, па и јевик, као и мисли човекове, креће сен развија се. Од неколико десетина једносложених корепова постало је данашње многобројно шаренило речи, и од неколико примитивних појмова развило се свеколико богаство данашњих појмова људских. Нове мисли стварају нове речи, стари се 06лици замењујо новим, згоднијим: нигде стационарности, свуда покрет. Па онда може ли се, сумњати у то, да ће се оно што се догодило на Дрини и Морачи, догодити и на Нишави 2

Напред рекосмо, да се при овом претварању бије бој измеђ акцента и аналогије, и закључисмо, да ће свакојеко аналогија однета победу. Али сасвим је друго питање, мора ли се та борба пренети овамо, у истом облику. Ми мислимо да не мора, а као разлог нам служи и та околност, што се један исти језик, у једној истој ствари, служе различитим путевима. Зар се није старословенско 5 тројако применило у Српству, од чега 'добисмо три дијалекта, а и претварање гласа 2, у једном делу Ново-ослобођених Крајева, ударило је већ другим путем. И место да се претвори у (О, оно сасвим одпада, потом пријања једно А, као и у другом падежу множине, од чега после, укидањем зева, бива : учија молија и т. д.'). У именица, истина, тај случај није наступио, али не би било нимало неприродно, да и оне пођу тим путем, па да од пепел буде пепеја.

Али који су то невидовни мотори, што тако неодољиво крећу све па и језик 40веков, ми не знамо, али бисмо смели поуздано рећи, да то нису ви школе ни Филолози. 3. Ђ. Големовић.