Učitelj

436

лог, да деци не треба дати никакву Ењигу у руке, из бојазни да ће забатадити своју памет. -

И нож и ватра и вода и све што ми данас у кући имамо — све то може бити опасно, али су за то паметнији поред деце, да то не даду.

Тако је и са учебницима !

Учебник — по моме схватању — не може у свему одменити учитеља. Учебник није учитељ. Главни терет овај интелектуални живи део наставе стоји на учитељу, на наставнику сваке школе, основне, као и сваке друге. Он мора све да каже и покаже, све да објасни и — да децу научи, да знају, да разуму.

А учебник, питаће се одмах, шта ће онда учебник %.

Учебник је за то, да кад учитељ све сврши, онда да деца нађу у њему опет све оно, што им је учитељ говорио.

У учебнику треба да је резултат, извод свега онога што је на широко и на дугачко у школи говорено.

Учебник не сме бити дуг, заплетен. У њемује само јевгро од ученога, правилно и просто исказано. По томе учебник не може бити свака књига од реда. да израду његову треба и знања и вештине. _Сећате се из првог чланка оне нетине коју смо наведи: „Близина мора утиче на сродњу годишњу температуру

неког предела — јер умањава превелику летњу жегу, а ублажава строгу зимњу ладноћу.“ — Толико би н. пр.

само и у учебнику стајало. Тако из 06ласти сваке науке, сваког предмета без разлике. Сва остала доказивања, разлагања убеђивања штд. то припада учитељу у дужност. Из свега се изводи

само оволико, у облику закона, правила. То улази у учебник. Учебник је остава свега што је већ изучено. Ту, у учебнику, ученик треба да зна да нађе све што је учио — сам да нађе кад је већ те среће да заборави, а не за сваку битницу, за сваку левцију да се увек почиње све из нове, п увек с очекивањем — да од свега нема ипак користи. Заборавиће се, то је истина — али ће у учебнику наћи. Мек се ученик одатле сам подсети, нпр. како се деле именице ' Нека се ученик сам потруди да код куће прочита животопис или џеторијски опис које личности, ког догађаја, које рачунско правило итд. итд. — а

не да за све мора учитељ да стоји

увек на опрезу да ли знају, да ди не, а ђаци олет да се ни за шта не брину —- као што и јесте данас оправдана повика да ђаци код кућа ништа не раде, а да и не спомињемо примедбе, које падају о пријемним испитима у гимназији.

Тешко би било, најпосле, доказати, да није и то нека врста злогласног „механизма“, кад учитељ принуђава ученике да какву дефиницију по деведесет и девет пута кажу и прочитају са школске табле, и тако науче. Или се то ваљда извињава тиме, што се оно чита с даске, а оно из књиге; једно пред учитељем, друго на само Иди, како усмено примети један мој друг, који се за ово интересује: „Пре је, вели, ђак учио на памет оком, сад увом. У томе је сва разлика.“

· Нека учитељ, у место онога вечитога; „кажи ти, кажи ти!“ после свршенога, истинитога и разборитога објашњења које је било „гимнастика духа“ — каже деци да отворе учебнике и ту да им