Učitelj

је и сиротињи. Мала је брига човеку о себи и жени него још и о деци. Ух ала је то терет нада теретима, брига нада свима дотадањим бригама!:

Е, па шта ћемо кад се нашло и дете!» Нека га Бог поживи. Но сиротињо, да ли водиш бригу о дециг.. Е, тужни часе., “5 Та коме су своја деца омрзла, ко не жели своје дете да изведе на путр Хтео би алж не могу... Тако је.

Данас је повика да су деца сиромашних родитеља веома рђава, јер живе без надзора. За то се чују врдо интересантни говори и међу школском децом. Кад се 08биљно размислимо о томе: може ли сиромах водити нада својом децом довољан надзор; шта му смета у томе; како би се поправило и би ди се могдо поправити то стање — онда би требало по наособ свако од ових питања разрадити објективно, не обазирући се на вемогућности које у мнотоме можда сметају правом поправљању, па би се тек онда дошло до тачног одговора. Ми се у то нећемо упушталљи, јер нам је други циљ.

Као сваки срећан тако и онај свромашак жели да свога синчића на пут изведе. ћели и он да му дете зна више од њега. С тога и сиротиња хита с децом у школу. И њој је школа мила. Тако је бар у варошима. У селима је већ друкче. Чим се од сисе од“ бије готово се одмах даје у службу у надничење и т. д. Њима није до школе већ до веће зараде, А некако и рад стоји друбчије у вароши, а друкчије у селу.

Школи је све једно ма ко да „јој дође. Но није све једно ономе ко ради са децом. Није све једно учитељу. У погледу деце њему је све једно, било сирото или богато али у погдеду стања деце друкче стоји За њ је свагда боље да дете увек има своје потребе, но да нема. Ако које нема, он се мора постарати да му набави. Да ли ће он то плаћати из свога џепа # Мучно Бога ми. Кад би било неколико, иди и 10, и то за цео век, опда и које како могао би се старати о њиховим школским потребама. Али учитељ пропусти кроз своје руке годишње најмање по 30 ученика. да 20 го-

дина рецимо по 10 да помаже, то је =00 ученика. Толико има у неком селу и пореских глава. И тих 200 пореских глава, не могу да издржавају својих 10 ђака, но се то даје на Бог и душу учитељу, па да он с њима трља главу. Е јадни учитељу, шта ти спрема, овај неблагодарни свет!! У опште узев, људи се слабо старају о школовању сиротиње. Богатији стадеж за све друго има новаца, а за сиротињу нема. Она је њему нека беда којој он пружи кадкад по коју џиџу и то са презрењем. Она је њему стуб који му одржава, све богатство, она је стуб, окован у јаду и чемеру, стуб јак, чврст, тако, да би му се без тога стуба срушило сво богаство. И богат слабо сиротињу помаже. Е тако је то у свету:

А да ли треба та мрзост да прелази с колена на коленог Не. То је грех, тежи од Адамовог. Школа мора да умекша, да искорени зла, да дотера, да помогне, да избави, да љуби, да фино отима. Кад ведики људи неће да дају помоћ, кад они немају љубави, ајде ми да им лепо отмемо за љубав и да створимо љубав па да и нас и сиромахе воле и љубе.

Ајде. Почињемо Зна се да свако догатије варошко дете изџањка. од оца или матере по који марјаш да купи бонбона, переда, вилу, колача, алве, и Т.Д. Оно је сито па кад пође у школу оно често и купује но нешто од свега, овога. Да ди ће му помоћи што год то јело после ситости“ Незнамо, али знамо да му то није нужно. Ала би тај марјаш био добар да се сиромаху купи плавез! Е, али онај не да. А ми да му узмемо, Какорг Ласно. Учитељ нека исприча ма коју причу о милостињи па нека изведе поуку, као што то већ и бива. На крају нека пита децу, да ли она то раде да ли би требало да раде, па најзад нека каже и ово; Ја сам приметио, да многа деца овде у школи доносе бонбоне те једу. Бонбоне и слаткиши кваре зубе и желудац, а и од тога се ништа не насити. А приметио сам да многа сирота деца немају прописа пера, књига и т. д. Зашто не би ви чинили милостињур да што да не дајете оно 10 пара потрошено за бадава мени, па ћу ја

па ва а а Ена ада нарави аи