Učitelj

250

објави крај светковине и позва родитеље изгинулих да се придруже свечаноста. Овет се разилазаше, и сви: изасланици, чиновпица, званичници судски, радознаоци, одоше у своје станове.

У означени час сви они који су морали учествовати при церемонији искупише се на тржишту. Стари официри из покретне гарде, који су били команданти у рату „Народне одбране“, беху у униФорми која, се носила у то доба; многи родитељи изтинулих, носећи венце од смиља, беху се придружили старим борцима; мадо оде љење оружаних војника и депутација ОФИцира што беше одредила војна влас уведичаваше број присутних. Пратња остави варош и крену се ка брењуљку на коме беше подигнут тужни споменик. Споменик беше од гранита на Форму обедиска и на њему беху урезана златним словима имена оних војника из вароши што беху пали за отаџбину ; на његовом високом и четвртастом пиједесталу беху од сваке стране престављене рољеФно у бронзи разне епизоде овога рата у којима је учествовао донгденски батаљон. Са главне фасаде беше овај натпис: „Браниоцима Француске, умрдима на пољу части !“

Кад је свита приспела до споменика, банда одјекну пољем, чета истави оружје, присутници поскидаше капе, а родитељи логинулих приступише огради споменика и окачише своје венце. Најстарији оФицир из војне депутације изиђе на среду и овим речима обрати се присутнима: „Осећања, ваша према онима што су умрди, вршећи своју дужност, не могу никога тако тронути као оне који су се предали оружју и који су на тај начин сав свој живот посветили одбрани земље. С тога, дакле, нека буде дозвољене тим људима да се придруже овој пошти и да даду високу потврду како смо ми увек готови принети последњу жртву за ваш спас, за спас Отаџбине. Наша је дужност да вашу децу водимо у борбу ; наша је дужност да њихове моћи а њихову добру вољу употребимо тако, како бисмо могли иза бедема њихових тедеса наћи сигурност. Ви их

можете пама поверити без бојазни: ми ћемо им умети дати пример куражи и показати им пут части и славе,

На то приступи један од присутних и отпоче говорити у име лонгденских стастановника : „Њадост, говораше он, која нас је снашла услед губитка ових срчаних младића, чију успомену одржава у нами овај споменик, неће никада дати да за“ боравимо корист њиховог пожртвовања. И ако успех није крунисао њихове похваледостојне муке што су поднели, ипак њихово племенито држање спасло је оно што Француска највише уважава: Част народну. Доста је година протекло од тих тужних времена; многи међ нама били су очевидци и учесници ове променљиве борбе, у којој наша храброст не беше у стању да откупи погрешке наше организације. Ми се тврдо надамо да је ова оштра лексија донела своје плодове и да ће наша деца, приуготовљена у напред на све ратне тешкоће а под командом искусних вођа, моћи ваљано одговорити своме позиву. На дан опасности нека она охрабре своја срца, нека се опомену нас, нека никад не 3400раве да су наши погледи упрти на њих;

"њихова славна дела биће наш понос, па

и сама смрт неће их раставити од нас. Вама, узвишени смртници, вама, врли н племенити људи, обвезани смо одавати нашу похвалу и нашу благодарност; безсмртна слава која лебди над вашим именима одејај баца на ваше породице; она је за вас као и за њих награда за вашу | верност према дужности, за ваше пожртвовање према милој и многољубљеној Отаџбини !“

Изасланих оних, што беху још живи из батаљона Лонгденског, приступи ка подножју споменика и рече: „Примите, друтови, поштовање наше божанствене успомене; од онога дана како сте пали на бојноме пољу покрај нас, ми не престајемо преузносити вашу храброст осведочену У борбама. Танад, која су нас поштедила смрти, предала су нам патриотске тегобе, које би нам биле несносније од смрти, кад не би смо имали наде да поново узвисимо