Učitelj

308

и“ и

у стање веће или мање радљивости или узбуђења — према томе какав је надражај, који их на рад буди и креће — и да ми на тај вачин постанемо свесни нечега; а опет кад ослаби надражај или кад малакшу нерви да поново наступа мир и несвесност. Кад не би било неких других аката, који нап показују, да се то може друкче објаснити, онда бисмо могли узети ово мишљење као најбоље према аналогији самих појаве у овој области. Али има Факата, која нас упућују другим путем. Нервни систем ретко кад потпуно мирује; јер и у најтврђем спавању врше се рефлексне радње непрекидно. Али, на послтку, ми можемо да не узимамо у обзир овај рад, пошто се он несвесно врши. Но, баши у будноме стању кад ми неки посао радимо и при томе упливишу ма какви надражаји на више мањих чула, онда ми нисмо ни мало свесни: или онога свога посла или чулних надражаја; а да овако буде није ништа више потребно, него да су те радње монотоне и непромењлдиве. Понајвероватније објашњење овога фФакта, Који ми из честог искуства познајемо, биће по свој прилици ово: да се нервна снага увек налази у покрету, али да свест о томе престаје кад тај покрет бива без икаквих промене у интезитету (јачини). Многе од најпознатијих појава потврђују ово мишљење да нерви по мало раде свакад, па ма у каком се стању ми налазили. Тако на пр. и у најтврђем спавању мишићи су у неколико напрегнути.

По овој претпоставци излази нам, да · се дух налазе у миру и да не може бити свести кад се све струје у мозгу одржавају у равнотежи и трајно остану на истој висини, без промене, тј., ни једна не постане ни јача ни слабија. Али чим се овако стање у струјама поремети, одмах се тиме изазива свест за неко време, и кад се та равнотежа још јаче поремети, онда свест добије још јачега полета, и тако иде и даље. А. међу тим, у будноме стању надражаји нису једни исти ни по јачини ни по квалитету, те због тога та разноврсност не да да све струје у мозгу опет дођу у

оно стање потпуне равнотеже, где им једна струја не може да се мења, и услед тога, ни свест и осећање да производи. С тиме стоји у потпуној сагласности и она велика разноврност и промењљивост у нашим духовним радњама. Али ток свести у будноме стању пре се може сравнити с једним низом експлозија, него са мирним током реке или какве сталне струје. А што ми обично не примећујемо тај експлозивни карактер нервне радње и што нама нзгледа као да те радње иду мирно неким сталним током то долази отуда, што има врло много духовних радњи, за које не треба велики надражај нерава; а кад је слаб надражај онда се и слаб покрет изазива, међу тим, чим осећање постане мало јаче, одмах нам излази са свим јасно на видик онај експлозивни карактер нервнога рада у свесном стању,

Но ипак, према данашњем знању о овим појавама, још се не може са свим одлучно казати, која је тачнија од ове две супротне хипотезе, и с тога ми овде морамо још чекати на неки ехрегтаеп и сгис!(експериментално „откровање“) ; јер, може да, ни једна од наведених хипотеза не казује право стање.

Досадањим разлагањем хтели смо да покажемо важност закона релативности, промене или прелаза, за духовну будноћу или свест. Али међу конкретним примерима за духовне појаве, о којима смо напред говорили, има још једна околност, коју до сада нисмо узимала у обзир. Ми смо казали, да извесан утисак после неког трајања ослабљава или опада; али, као што се види, могуће је и то, да се тај исти утисак после извесног одмора или прекида, опет понови у целој својој снази, _

Међутим, из оних Факата о релативности духовних радњи, излази као неоспорна, истина, да поновљен надражај — па било то задовољство, бол или просто узбуђење — никад не може упливисати онако јако, као први пут, па и ако су нерви имали довољно времена да се;опораве и оснаже. Сваки утисак је слабији, кад се поново изазове. И у томе се огледа онај добро