Učitelj

о

лика грдна маса покрета и промена у организму само од тог једног местанцета, на руци — од једне ране! А да се тако огроман уплив произведе у цедом организму, морала је она струја од надражаја бити не само врло јака, него и њен скок кров мозак морао је обухватати огроман број ћелија, ведики део мозга; јер само на тај начан је могуће било да се струја обухвати цео систем нерава, који су потребни за онолике покрете, и да их покрене на рад.

Ја сам овде хотимично изабрао један експреман случај, да бих могао на њему што јасније показати напред постављени закон : (јачи надражај изазива јачу свест, осећања и покрете), Ми смо могли место наведеног узети друге примере, на којима се види: да јачина осећања иде упоредо са раширеношћу надражаја као и са јачином и количином покрета, који се тиме у организму изазову. Ово упоредно рашћење и опадање осећања и испољавања њиховог нателу са јачином надражаја ми видимо у свакодневном човековом животу, и за то су таке појаве скоро свакоме познате. Па на основу тога ми и јесмо у стању да оцењујемо осећања и расположење других људи, и да кажемо да ли је неко обузет неким јачим или слабијим осећањем. А лако би се могао доказати, да и они случајеви, који изгледају као да праве изузетак од овога правила, у истини нису никакав изузетак; и даље, да она мирноћа при осећању нечега долази отуда, што је узбуђење слабо па не може нерве толико да раздражи, како би ови развили своју снагу за рад, и тако и мишиће покренули на рад; па онда, да се вољом овај мишићни рад, који иде уз осећање, може да спречи, а навиком и уништи; да се у организму, који се раније био изложен јаким потресима, не може да шири тако јако надражај, и да се онда ни утисци не опажају. (Као што је на пр, оно, да војник у битци не осети одмах раву, коју добије).

Ја се нећу дуже задржавати, да примерима горње објашњујем, него ћу само још

неколико речи напоменути о упливу навике о ослабљавање оних осећања, која стоје у свези са нашим радом, те да покажем да се свуда навиком може да ограничи и ублажи онај талас од узбуђења, који се шири по нервима и нервним центрима при јачим осећањима. Код свију нрвих покушаја: у читању писању рачунању, свирању у какав инструменат, и у свима механичким радовима, ми осећамо извесне тешкоће и непријатност, и то осећање је увек у толико веће или мање у колико морамо више или мање да се напрежемо да бисмо ово иди оно научили. А у чему се те тешкоће састојер У оним изљишним и нгумесним потезима и покретима , које ми чинимо, трудећи се да погодимо и да свикнемо правилне и умесне покрете, веџбајући се да научимо како ваља. Међу тим, доцније, по што се један такав рад већ свикне, онда га ми скоро несвесно вршимо, и ту се напрежемо и тело нам је мирно. А то је баш знак да се напрезање, сва снага изазива баш оним каналом, из кога се дотични покрети #3воде. Снага, дакле, није сад расута на многе умесне и неумесне покрете, него управљена само на умесне и правилне. Ово је једна врста прилагођеног подражавања оних примитивних рефлексних радњи, којх смо горе споменули. И доста ови покрета (веђбањем добијен, и они несвесни рефлексни) тако у много слични, да су Физиолози оне покрете, који се по навици врше, назвали секундарно-рефлексни или аутоматски покрети. Један званичник, који има само да даје извесан знак за ово или за оно, пошто добро свикне тај рад, потребује врло мало или и никаквог нервног уплива, сем, разуме се, појединих свеза између оне слике, која се види и извесног покрета руком, који он има ла врши. Код њега, дакле, раде само нерво између те две тачке и талас од тога надражаја не шири се на више Ћељију у нервни центру него што је само за дотични покрет нужно. Међу тим, кад је тај званичник почео овај посао да, ради, онда је за исте покрете руком у