Učitelj

541 42, 88 2.413 5: зна за 44 + 1,82 8—8;4 51 4+92:6—1,6— 2, 6—8,6—46—5;:8—%6-—4, б-=егажа зоо саха зажха –а ха траже “2. 2Х 81: ЗИЖ) 2 а а АЕ, 3Х2-4 8х2— 5: 652, 6:8,.6:6.—

Ове смо операције радили већином уз помоћ дрваца, а апстрактни рад и задатке остависмо за идући час, јер време беше ускоро да их пустим на ручак. Док не беше још звонце звонило, написах на табли |||||| и 6, и казах деци да је за шест дрваца број овакав: 6. Подробнија објашњења нисам им вазивао овога часа, јер су са истима били упозпати раније, приликом познавања мањих писмених бројева. — Истина не радим писмене задатке, док не уповчам децу са 10, али, држим, да је најлакше узгред упознавати их са писменим бројевима. -

Таман деца написаше по неколико 6 сврши ге час. — Чим куцну звонце, рекох: „Спремате се“! — Пошто се сви спремише рекох им, да иду кући на ручак сви, сем Милана и напоменух им, како треба ђаци да иду путем и шта треба да раде кад дођу кући (ла назову добро јутро и да пољубе старије у руку). — |

После подне беше три сата, звонце куца и ђаци улазе у школу. После пет минута уђосмо сваки у свој разред. Мене ђади дочекаше уобичајеним устајањем. На моје: „Се'те“ ! — Седоше сви и беху дигли руку Џетар и Манојло за знак да имају нешто казати. Вучко, који беше пре подне нечист

и неочешљан , стајаше сада иза врата —-

чист очешљан. Пошто га прегледах и пустим на место, упитах Петра: ; „Шта је, Џетре“р — „Нашао сам две писаљке, госнадине“! — рече Петар. „Добро, Џеро, дај да питам чије су“! На моје питање устаде Милан и рече, да је он изгубио једну писаљку. Ја му пруњих обе да види је ли која његова. Пошто их добро разгледи рече: „ево ово је

моја писаљка, господине, познајем је по |

овом знаку“! — Милан није имао обичај

"да лаже, с тога му ја рекох : „добро, Ми-

лане, верујем ти, јер ме никад ниси слагао; узми твоју писаљку и кажи Петру ваља што ти је нашао и чувао“! — Милан узе своју писаљку, окрете се Петру и рече: „Хвала ти, Перо“! и седе, —

»„Чија је ова друга писаљка“ 2 — Нико се не јави. — „Ко нема писаљке“ 2 — Опет се нико не јави. — „Извадите сваки своју писаљку“! — Сви извадише по једну писаљку. Александар, који беше врло сиротан, извади једну врло малу писаљку. „Децо, ја велим да дамо ову велику писаљку Александру, јер је он сиротан, па нема да купи, а погледајте каквом писаљком пише“! — „Добро, господине, добро“! — повикаше сви, — У том устаде Војислав. и рече: „гослодине, то је моја писаљка, али ја је поклањам Александру“! — „Врло добро, Војиславе“ ! рекох ја и дадох писаљску Александру. Александар устаде и узе писаљку, окрете се Војиславу и рече: „Хвала ти, Војиславе, брате“! — Мени се од узбуђења и нехотице диже рука, помиловах Александра и рекох му, да чува, ту писаљеу.

Манојло још не беше спустио руку. Ја, га запитах: шта оће, а оч ми одговори: „Нашао сам 20 пара, господине“! — Ја узех оно 20 пара и запитах чије је; па пошто се нико не јави, предложих, да то 20 пара дође у њихову касу за. сиротне ђаке. Сви на то пристадоше и ја дадох оно 20 пара Владимиру, који чуваше касу.

За овим пређох на рад. Имао сам Науку Хришћанску. До овога часа беху научили да се крсте просто механички, изговарајући речи: во имја оца и сина и свјатаго духа

амин. — За тим још и да се моле богу за

своје родитеље, браћу и сестре овако: „Боже благи, благослова наше родитеље, нашу браћу и наше сестре.....“ — Данас сам био наморан да их научим још да се моле богу и за себе, што ће бити као допуна горњим речима, те да на тај начин науче једну молитвицу место — оче наш.

„децо, који зна да се моли ббгу за своје родитеље, за браћу и за сестре“! — рекох ја. — Јављају се сви. Ја припшитах