Učitelj

390

И одиста, у овоме моменту моје се очи упреше у оно зло село, у ону жалосну кућу,

и, по описивању Поп-Јовином, чињаше ми |

се да гледам највеће варварство, како се врши, и невине жртве како се ваљају у својој рођеној крви.... Мислио сам : кодико су добро на селу гвоздени прозори, јака врата, јак затвор, добри пси и пушка.... Мој се поглед више мало бавио околином, него сам размишљао о судбини људској, о постању цивилизације од варварства, о пореклу варвара од дивљих животиња. Само ово нисам смео да кажем Поп-Јови; јер је ово Дарвинова теорија, са свим противна његовој Теологији.

Пролазили смо поред красних поља и њива, на којима се таласа дивотна шеница или јечмови као море, После кише, која ме је до сад свуда пратила, данас је први дан врућине. А сад је баш 3 сата после по две, кад је највећа врућива, и све што видимо чисто се сија. Само је мали ветрић разбијао ону монотонију од оморине, градећи таласе преко непрегледнога поља и хладећи нас.

Прешли смо сав овај висински плато, у правцу Југу, Југо-истову, изиђосмо у село Табановац. Одатле па до Горњачке Клисуре је опет сама равница, да ни она вода не зна куда ће да тече, а камо ли ви да знате вуда је низбрдо. Преко те равнице идемо право Горњачкој клисури до ње, па онда десно поред ње и уз њу, готово до краја њенога, барем до онога краја што се види из Млаве. Ту је већ на крајњим растуреним висовима њеним село Златово, којем би боље доликовало, да. је ћуприско ; јер му је само два сата до Сви-

лајинца. а до Петровца три и јаче. Оно.

је и натнуто онамо Морави и ћуприском округу, и при првој новој подели земље оно ће побећи из Пожаревца у Ћуприју. Шкода му је веома мала, али и ђака није било млого, те је и успех релативно врло добар.

Враћам се из Златова истим путем, Додазим у село, кроз које сам и јуче прошао с Поп-Јовом, То-је Ведичево. И оно

| | | | | | |

је више на коси горњачкој него у равници. Величевска деца иду у Златово, јер овде нема школе; зато и ја прелазим ово само и све под косу горњачку долазим у Товдин, чије ми је и име изгледало смешно. Сад сам дошао скоро до онога места где је Млава онако страхотно просекла ову клисуру. А мало од тога просека, или преко брда одмах је манастир Горњак. И ћовдинска је школа направљена од општинске куће, али тако лепо, да се изненађујете да у „Ковдину“ нађете таку школу. А наставник је њен тако на своме месту, да је ово арва школа, која ме у свему потпуно задовољила. Што је у нас најређе, то је примерна чистоћа: овде вам је опа у свему за углед па чаки за дивљење; што вам је још ређе, Цртање у настави, цртање до вештице, то вам је овде тако, да немате шта више пожелети. Као да је хтео г. Милетић да баш највише развије оно што је у нас најзапуштеније.

Кад је Горњачка Кдисура била под 20ром, Златово, Ведпчево и Ћовдин била су права планинска села. Она су живела од стоке и дрвета. И данас они живе највише од тога, и данас их зову ере; али кака равдика између онда и сада! Онда дрва и звериња водико хоћете. По шуми и под шумом траве и ливада колико хоћете. Стоке је у свакога било толико да домаћин није знао све шта има и колико има. По подножју њеном киптели су извори сваких неколико корачаји и жуборили бистри поточићи које није могао да замути ни најжежћи пљусак, Нигде голога камена и оних живих рана земљиних што се зову јаруге. По подножију није било оваснило но право модрило, које се није бојало никаквих громова озго, никаке суше ни поплаве с оних брда. Озго је долазио само благослов.

Данас, данас је сасвим друкчије. Данас не можете да објасните: што Млавци и Моравци зову Здатовчане, Везичевце и Ковдинце „срама“. Горњачка Клисура је

овуда тода годичата, сам камен, бев горе.

без ливада и стоке, сама јаруга и камењари да преко њих прећи не можете. Мо-

пе А риаа

ал ак

а а ну