Učitelj

575

— Јесам, но како! — одговори Мирче брзо и радосно.

— Тако треба увек, кад одеш у туђу кућу.

— Знам ја сад; пре нисам знао.

У таком разговору дођосмо у школу.

Тога истога дала по подне држао сам код учитељице П р. црквено певање, а, моја су оба разреда писала, сами, без икаква, назора. То је у једно била проба, могу ли, као што се обећавају, за дуже време без мене и без икаква назора, да раде свој посао ћутећи, без икакве ларме. Ћирићу, из ПГ р. био сам рекао, да дође, те да ме зовне, кад сврше. Он је био редар, — После дужег певања закуца неко на врата.

— Слободно !... рекох ја, а учитељица скочи те отвори врата. На вратима појави се Ћирић. Кад угледа учитељицу пред со: бом, мало се изненади ; ал опет без оклевања рече умереним гласом, као какав стари: На здравље !,.. Учитељица му одговаори, а он настави мени гљасније:

— Господине, ми смо готови.

— Добро, ево мене.

— Збогом!.. рече Ћирић учитељица, поклонив благо главу.

Заврших певање и одох у моју школу.

Пред децом попричах, како је Кирић учинио, кад ми је јавио, да су готови. По том казах, и како је јуче Мирче однео писма. Само сам просто испричао ствари, и ништа више, па сам прешао на задатаћ. Ово је била угодна репетиција онога од пре 14 дана. Чисто се могло читати на пажљивим дечијим лицама, како се у себи заричу: „Чек, и ја ћу други пут тако !“ Ја не дадох знака, да то примећавам.

= - %

Дечије је срце као восак, у коме остају отцеци од свачега, што се у њ притисне. Ако се восак најпре мало загреје, отисак ће се добити вернији, и начиниће се много лакше. Само треба пазити, да се восак не прегреје. Онда ће изаћи слика пејаста, и расиљинута. Сва се вештина учитсљска

састоји у томе, да се восак загреје онољико, колико треба. Дечије се срце најбоље загрева на ватри живих примера. Угодну прилику не треба никад пропустити У васпитању.

Неспретно понашање мојих ђака у старијем друштву, пало ми је по давно у очи, Али ја сам оставио говор о томе за згодну прилику, при читању из читанке, или тако негде. Но, пошто је Мирче дао лепу придику за говор о томе, нисам хтео да је пропустим. Деца су сама поставила правила пристојности; ја сам их само одобрио и објаснио. Деца су примила ова правила, која су сама, у овој згодној прилици, створила за неколико тренутака, боље и срдачније, на да сам им ја у нарочитим часовима, без икаква повода, говорио месецима.

— Ја сам сад само о овоме, други пут ћу

остало. ж

- Није лоше ни ово:

Послати по кад кад кога ђака, да нешто негде пониште, донесе, однесе, итд., па том приликом казати му пред свом децом, како треба тамо, да се понаша. На сву децу не управљати тада говор, но само на тога дотичног; ал тако, да то чују и остали. То има већа успеха. Ну, чини ми се, боље је по том не питати увек и како је извршио препоруку, но тек по кад кад. Боље је, да се детету само каже, како треба, па да се њему самом остави самостално извршивање. Кад се дете буде увек питало по том како се понашало, може се двојако шкодити самој ствари: Прво, можемо дете навући на лаж: а друго, тиме ћемо улити у дете пеки страх, да-не погреши у понашању, те ће тобаш изазвати запетост и учеченост. Но опет по некад лобро је и запитатн, те поправити по нешто. Али ту треба, опет бити веома пажљив, да се пе повреди дечије самопоуздање и самостаљност.

Никад не ваља у овим стварима заповедати, но само казивати, како ваља!

У домаћем васпитању чине се у погледу

правила пристојности двојаке погрешке.