Učitelj

Узрок, због кога у писању чине ове погрешке јесте поглавито Тај, што су већина наставника оптерећени великим бројем ђака и разреда, и што је програм ошширан. Код оваког програма, и оволиког броја разреда и ђака, у којима ради један наставник, просто је немогуће све урадити како треба. За овај посао треба дугог вежбања и практике, па треба после дугог времена, за прегледање тих рукописа, а тога баш свега немају довољно многи наставници. Треба се сетити да ни многи старији људи, који су свршили и по неки раз. гимназије, не умеју лепо писмено да искажу своје мисли, а оставимо граматику на страну, па ћемо онда видети како је тежак посао и за децу и за наставнике. Да се то постигне треба поред довољног времена, и великог стрпљења, и трудољубља, јер је то учење врло спор, монотон и досадан посао.

Каже да „поједини наставници сматрају као саставни део задатка да кажу ђаку којим ће начином решити задатак“.

И ја сам имао прилике на много места чути и видети ово, Ово треба да се чини само у !. раз. док ђаци добију појам о појединим врстама рачунским, а у осталим разредима овако пропитивање и утицање у рачунање значи да ђак не зна, јер се само тада треба мешати у радњу рачунску. Онај зна да рачуна ком се само зада рачун, па га он сам цео изради. Мешање наставника, у рад ђачки и кад они знају, смета и ограничава самосталност и саморадњу њихову, а настава је баш дужна да њих потпомаже и развија. Нигде и никад не треба учитељ да говори ђацима без нужде. И они воле да говоре. Кад кажемо „цеос, кав прост, а не комбинован, задатак. Кад се задају комбиновани задатци треба више ђака ди га раде, а не само један; а тако исто треба радити кад у сабирању има 3 — 4 сабирка, и у множењу. Кад је множитељ од 2 цифре, онда један може множити десетицама а други јединицама, а трећи то сабрати. Овако треба радити с тога, што је за једнога ђака све ово много, те би се тим преоптеретио; и с тога, што се овим одржава боље пажња, дисципдина и заједница у раду, јер ово, све троје, са свим је друкче кад ђаци знају да ће прозвани ђак сам израдити цео рачун, а друкче кад знају да ће бити прекида и наставка.

Коректно каже овај г. надзорник „није зацело никакво знање кад ђак стоји пред картом, па вукући и кружећи по њој прстом или штапићем каквим, ишчитава имена планина и река“. И ја кажем : Ово није никакво знање земљописа. Знање је земљописа оно кад ђак, ма где био, зна извор, ушће и главни правац, неке реке,

мислим на ка-

поред којих вароши тече. Кад зна како по положају стоји једна варош, или планина, према другој; т.ј. на којој су страни једна