Učitelj

407

идентифицира: дух је појава материје; дух је највиши, најсавршенији ступањ материјалне организације. Услове за образовање свеко-

ликих душевних појава и стања у једном органском телу даје нер-

вни систем. По материјалистичком учењу све се духовне делатности

своде на функције нерва и мозга. Дакле душа је скуп свих тих

психичких појава, и она зависи од тела које је и извор тим поја-

вама; но та зависност душевног живота од стања тела није апсо-

дутна, но парцијална. — То је у главноме гледиште материјалистичко; 3.

а њему са свим сродан је позитивизам, којег је основалац Август

Комте, а сувремени представиици су му у Немакој В. Вунт, и Спенсеђ у Енглеској. „Душа је биће које је постало, али не супстанција која је готова. дата« (Ре Бееје 15 ет сеуогдепев Рие, ађег Ккете

Зорефапа). „. Све душевне појаве по свом Физиолошком значењу основане су на механичким или хемијским Функцијама наших чула, па

долазиле те појаве с поља, или изнутра, из нас самих. Овде се на-

учници опет размимоилазе; позитивиста Спенсер ближи се емпиризму доказујући: Душа је само једно именовање (Гле Зееје 186 епе Т1ке! апа Матеј. Ну ипак, сви се слажу у једном : сви одричу могућ-. ност схватања, душе као супстанцију, докле противници тог правца

баш ту могућност уздижу, изводећи да је душа нематиријална супстанција. (Пје Зееје 155 епе патафемеПе Зиђзфапа) Експериментална психологија издигла је ово прво учење у последње време као нај-

екзактније, и у многоме психичке појаве идентифицира са Физичким,

улазећи све дубље у сферу искустава...

Писац. држећи да наша душа није просте природе, вели, да живот који она води јесте двојак т. ј, «да осим што живи овим свесним, живи и једним другим, несвесним животом“. И заиста, кад се само удубимо у посматрање сна и снова пред нама ће се отворити ново поље живота наше душе где је наша свест будна, тако рећи у потпуној пасиви, па опет, крај свега тог, представе се рађају и умиру, крећу и делају у човеку свом силом својом; пред нама се отвара свет душевна живота и рада, који је у основи својој исто тако тајанствен и замршен као и овај свет будне, свесне душе са свима својим компликацијама. Пред оба та света и живота стаје и научник и песник дивећи се, први, хтевши да продре у недостижну тајну праузрока њихових губи се у пучини испитивања; други, ди-

3) Прваци овог правца су: МоПезећој: Кгејзјал! дез Беђепла. — Висћпег Кган џ. Беоб. 1887 — Наеске! Е, Егете роршаАге Могетаее (2 ВаАпде),

4) Душа није удахнута, дата телу, но је из процеса у организму постала, Она је постала из тако рећи радњи супстанције, но разликује се од ње у том, што је супстанција ту, она је дата, док душа тек из ње постаје, и никад не може да. је сама супстанција. у