Učitelj

425 , +

одељена од тела. Као што се види, ово нам гледиште већ у напред даје права да посумњамо у егзистенцију закона, по којима бе врше све психичке појаве. А друго, ово гледиште чини, да се са свим комотно може да посумња уопште у могућност испити= вања душе. Шта више, до скора је у учењу спонтанеитгта воље одрицана свака законска складност по којој бивају психичке појаве, то ј. држано је да оне ни по каквим законима се не врше. Ну, манемо ли то а рлол мишљење (мишљење не основано на Фактима посматрања) на страну, то онда за изучавање душе оне, која се сматра за независну од тела, сем спекулације, има још само једна једина метода. И та метода, која се са разних страна хвали као истинита, и као најважнији извор психолошка сазнавања јесте — самопосматрање. А заиста, на први поглед и изгледа тако: да душу, која је у нама, која је у битности својој независна од свог соматичног пратиоца = тела, да ту душу, никако другачије и неможемо да приметимо, да схватимо, док не завиримо у саму нашу унутрашњост, и туна је потражимо, ту све психичке покрете потражимо и испитајмо. Свакако, као што и сам Вунт овде врло лепо примећује, истина је да овде нема ни говора о буквалном“ „самопосматрању“. Из заједнице, слагања посматрача са посматраним објектом добива се, постаје резултат, у који иду све оне промене, што су учињене актом посматрања, ито посматрања, које одржава пажњу у целокупном нашем психичком стању. Према овоме, ми готово никад не ћемо бити у стању, да појаве у нашој унутрашњости тако посматрамо, како се оне у самој ствари и врше; већ ће увек исход посматрања бити у неколико поремећен и помућен неконтролисањем појава; али то неконтролисање проистиче безусловно из идентитета самога посматрача и објекта који он посматра. За то и није могуће ту грешке да се избегну.

__ Наравно, морамо додати да се методом сећања, опомињана може до извесног ступња да елиминира овај извор погрвшности. Та метода сећања састоји се у томе, да тражи, да унутрашње појаве схвати као слике успоменске, не онда када се оне врше, но тек доцније, пошто прођу. Ова метода има једну добру страну, што не промењује, не квари видљиве, јасне психичке покрете, самим хотимичним посматрањем; те, с тога, ми можемо са свим верно | да посматрамо сталне слике из наших успомена. Нема сумње, да ми, тако поступајући, добивамо врло корисно и добро помоћно средство за психолошко изучавање. И злиста, ми. њему и треба да благодаримо, за познавање и разумевање многих психолошких Факата, којима данас наука располаже...