Učitelj

[5 = сад

васпитања.“ То је положај, који тешко да ће бити у стању да му: порече и најватренији противник. Па при свем том, ко проучи његове погледе односно васпитања мора и нехотице да се запита:. шта је то што Русоа до те висине уздиже% Је ли геније; Не! Његов цео систем мисли о васпитању није ствар ђенија, које не би претходници његови засновали. Његови су први учитељи :. Габле и Монтењ и то нарочито први кога „више имитује но што наводи“, па нема сумње да сеје у велике користио и радом Боневала, („Равмишљања о првим годинама детињства») који је девет година раније угледао света од Емила. Све то градиво није: његово; оно је више: мање познато; основа је туђа. И поред свег тог, појава Емила чини преврат у погледима. Старо и младо, мушко и женско, простак и научар, песник и мислилац — све то Русо потреса из дубине душе својом „ужасном теоријом.“ Она је намењена тадашњем друштву као најрадикалнији лек: да се излечи од бољетица са којих је венуло. ( друге страње богаство и разврат, с друге сиротиња и незнање водили су заједничким путем у неминовну пропаст. — Прокуните цивилизацију, која вас развраћа, па се вратите природи, коју цивилизација није укаљала, па ће бити све добро, јер је човек од природе добар, — друштво га је покварило! Какав чудноват софизам! И то се верује! У тој огромној мрежи машта, које је само необуздана и размажена уобразиља испрела, уткано је много. Зрнце. бисера истине, зачињено најопипљивијим противречностим> (Сопфгафебопз Пагстап(ез); украшено дивним намерама, које су све умрљане утопијама. И то је „јеванђеље васпитања“ !

— Али је Русо био у стању да осети туђу несрећу, да за плаче са онима, који требају утехе и да их утеши!

— Козг Русо2! Зар онај, који није имао уздаха за своју рођену дечицу, могао је да јеца са покварености друштвене; тај исти; који није имао суза за своје, да грца у плачу не само за својим народом, но за целим човечанством. Онај, који је често до колена гацао у поквлрености, да је против ње искрено војевло #! Какав: парадоке! Па ипах није реткост: да ђеније и човечност окрену срдито једно другом леђа !... И тај исти Русо био је ентузијаста у веку ћифта; он је безазлени проповедник чисте љубавгу друштву пустоловина ; апостол од убеђења у свету скептића; истински поборник релиђије (деиста) онда, када се је она најчешће сводила до простих Формалности; жарки патриота међу зеленашима и немарницима : једном речи: „Ћћопше де Ја уегие ег де Ја паћиге“ (човек истине и природе! — осећаја, срца! Није довољно пронаћи истине,

о је (нарочито у овом случају) толико исто важно да се друштво за њих задобије: потресе, гане, занесе, одушеви, а у томе је Русо