Učitelj

590

паре,» те да такав «руч. рад« пусти у школу! За то «политика» захтева, да се удари у жицу, која ће да да још лепши глас, а то је — народна привреда.

Деци основ. школе стављено је у задатак «ручним радом») да поред пређашњег граде : чивилучиће за кључеве, оквире за слике, подметаче за чаше, пљуваонице(!), оклагије (!) лопаре, кашике, грабуље, клупице, столове, столице, каблиће итд.)

Све ово довољан је доказ: како ти «људи-усрећитељи» противурече сами себи. Овакве израде: предмети су занатског посла, а занатски рад нема места у основ. школи. Тек, да би им испало за руком оно, што хоће да постигну, они се лаћају и прљавих срестава у својим «племенитим намерама» («цељ и — срество!).» «За, стругарске и резачке радове који су изазвали дивљења на конгресу у Оснабрику, доказало се доцније, да су то радови двају столарских калфи (ох, ох !)») Ја сам посетио овде (у Лајпцигу) и изложбу таквих дечијих радова, међу којима нисам видео огромни део израда које мало час поменух. Махом саме (незнатне по изради) играчке. А колико и у тим израдама лежи самог дечијег рада (нарочито кад се те израде спремају за. «изложбу»)то знају деца и мајсторска савест... Оно што даровитији ученици и израде. то је увек изузетак, међу просечном способношћу дечијом.

Па и при свем том оставимо на страну немогућност релизовања оваквих захтева; превидимо и све техничке тешкоће, које таквом раду стају на путу основ. школи; па прстпоставимо, шале ради, да деца са успехом постигну поменуте израде: шта се је онда тиме допринело народној привреди ' Зар сви ови радови не спадају у замашај наше кућевне индустрије "

5) «Учитељ.» св, за јуни стр, 430. 1889. ) Васкћашв, ејсо р. 24. —