Učitelj

153

— Шта ћеш ти:

— Ја хоћу да иричам како је мене курјак ујео.

— Зар тебе

— Ја.

— Па тде те ујео:

— Ево овде — пи показа на шаци. Ја дођох ближе и видох да нема знака, познадох да хоће нешто да лаже и пустих га нека прича.

— Кад је мој отац био код Аранђеловца у једном селу, па имали смо кућу, па близу куће има шума. Једно вече ја изиђох на поље, па погледах у шуму, а велики курјак стоји преда мном иза њим лисица. Курјак викну: је ли то човек — а љислца веди: јесте; а курјак појури замном, па држ' да ме изеде, а ја беж у кућу, а курјак ме стиже, па уједе овде за руку, а ја онда узех пушку, па пу! па онда узех сабљу, па га закла...

— Шта си радио с кожом2 — упитах ја, не би лисе збунио и признао да је лагао. |

— Продао сам је једном сељаку.

— Пошто 2

— За шесет пара.

— Их, мој брајко, ти си се грдно преварио. Курјачка кожа вреди дукат, .

Он ме гледа тако слободно и равнодушно, као да је све оно истина што је мало час испричао. Шта ћу да радим да га натерам нека призна да је лагао — Како то лепим да учиним, да се на мене не љути, да ме не омрзне% —

Досетио сам се.

— Врло добро, Тихомире! Ти си од свију најлепше причао. Оди овде где ја стојим! Стани тако, па причај још један пут свима ђацима !

Весели Тихомир, изишао на катедру, па слободно и куражно прича деци. Ја посматрам ђаке. Они ме гледају зачуђено и као да су сви разумели шта сам хтео. Кад он сврши причу, сва се деца запенуше од смеја.

— Шта се смејете 2 Ућутите ! — повиках ја.

Кад се умирише, ја питам Тихомира:

— Шта се смеју ова деца 2

— Ваљда за то, што ме курјак ујео2 — рече Тихомир

-—— Је ли за то децо — повиках ја.

— Није, није! рекоше деца весело и смешљиво.

— Ваљда за то, што сам продао ЈЕ ИНо. кожу — рече опет Тихомир.