Učitelj

253

вермао ни опај «бољи“ програм п распоред од 1871. године, за који су „надлежни мислили да ће учинити прелом у основној настави, како у ђачком тако и у наставничком животу.

Све је ово пропало. Као пропало. избачено је из школе. И гле, не нађе се нико да ово што је избачено из иколе, што је дотле уважавано од свију и свакога п у школи, и у цркви и у министарству просвете и црквених послова, не нађе се нико велимо, да га н даље чува, да га и даље уважава, и да њиме крепи, снажи и ојачава дух деце наше, тело снагв наше. Не. грешимо кад овако кажемо. Нашло се је по већи број наставника, па и оних, који су били дужни да путују заједно са напретком наставе; да напредак обзнањују својим потчињенима, и да од потчињењих траже да напредак у својој струци уносе у се и у своје малишане, да би школа напредовала.

Овај велики број привременика старе школе убрзо се смањивао. Свака идућа година од 1873. почевши, па до данас, добијала је све више и више нових спремних снага. Ове нове спремне снаге потискивале су и у запећак бацале старе ислужене снаге. Али сви ти стари нису једнаке среће. Они преставници старе школе, који нису хтели да чују за напредак ту основној школи, за њен 6ољитак, за њено развијање и заузимање бољег и сигурнијег 10ложаја у друштву, у држави; који су сви остали према свему томе глуви и непомични у своме раду, — они су били зле среће. Њих је нова школа гурала у присенак, да се тамо, на згодном месту, одмарају од свога дугогодишњег трудног и мучног рада. Други преставници старе школе боље су среће. Они су не само чули да треба, радити напредније, но су се тога и примили. Па проучавајући и уносећи рад у своје школе онако како га уносе и спремније снаге = они су и данас ваљани преставници нове школе. Њих није време прегавило, јер се они пису дали. Они су похитали и стекли на брзо оно што се данас од свакога наставника тражи. Они живе; они раде. Они ће радити до смрти, јер напредују. Али они првид Њих и данас иматек у маленом броју и чекају на акт, који ће их удалити из школе, од школског живота; који ће их ставити у „стање покоја“. Тај акт казаће свима и свакоме, који раде или мисле само о раду и напретку основне школе, као и о души њеној, да нема више преставника „старе школе“. Онога дана, када се овај акт обзнани, у исто време тим се актом јавља, да је у Србији, у основној настави, у свима основним школама, настала радња, која се зове једнообразност у настави и васпитању. Наступило је време када се оно лично нахођење: оволико знам, умем и тодико могу пренаша и мора да се то знање, учење и хотење пренесе на друге