Učitelj

309

Вештина и наука васпитања. Помоћу примедаба, напред изложених , лако ћемо појмити, да у наше време и вештина васпитања тежи да се ослони на научне истине или принципе.

Као вештина, васпитање има пред собом да оствари извесну цељ. Претпоставља се, разуме се, да нам је та, цељ потпуно јасна пре но што ћемо да се упутимо науци да нас обавести о томе, каква су срества најпогоднија за достигнуће њено. На први мах може изгледати, као да тај услов није постигнут. Писци су много спорили о истинитој цељи васпитања, и износили су о томе најразновреснија мишљења.

Узрок је тој разногласности очевидан. Васпитање није то исто, што и вештина кувања. Предмет је његов опширан и сложен. Оно има посла с човеком, са, свима његовим разноликим телесним, умним и моралним особинама, које оно треба да обради на известан начин, како би после те особине послужиле остварењу вишег човечијег позива. Одредити, какав треба да је правилно васпитан човек, иу чему се управо састоји његова дужност — мучан је посао. Питање то можемо на задовољство решити само тада, кад претходно одредимо више цељи човечије радње, другим речима, више благо људско. Одредба. та спада у област велике практичке науке отике, и учитељи те науке од најдавнијих времена делили су се у две супротне школе.

У осталом, ми не морамо ни да ишчекујемо, да се претходно разреше та овбиљна и мучна питања. На практици, људи су већином сагласни у појмовима о правичном и зеправичном, ма да тој разлици никакву теоријску основицу нису поставили. Исто тако, васпитачи у практици теже једној истој цељи. Не гледећи на етичке и теолошке разлике наших питања, сви смо ми сагласни у томе, да васпитање тежи да развије — среством покретања, руковођења и контролисања од стране друштва — природне способности детета тако, како би