Učitelj

нл о сл зао једновремене преставе у свести, које ће доцније једна другу репродуковати и тиме ће изазвати опет мисао, да не ваља да се ларма пре молитве.

3. Беше 1. час по подне у |. разреду. Миодраг М. окренуо мени леђа и разговара се с једним позади себе. Ја обратих пажњњу на ту страну, одакле долазалне мумљање, спазих Миодрага и рекох му, да се окрене и не, разговара. Он се окрену равнодушно. За тим опет понови погрешку још јаче. Ја се на њега наљутих, и у афекту, рекох — да клечи. (И иначе је био Миодраг врло немиран и издржао све блажије казне), Он оде весело пред остале ђаке и клекну на колена. Таман он клекну, ето и онај, који се с њим разговарао, викну : „Да идем и ја, да клечим,“ Ја га упитах, што; — Па и ја сам се разговарао с њим,“ рече исти. Добро, кад признаје.л — иди па клечи! Он устаде па оде да клечи. Повикаше још двојвца, тројица, више од пола — — — скоро сви: «да идем и ја да клечим.» Ја им рекох: па зар и ви волите да клечкте; Они повикаше: уволимо,» Ја им даље рекох : кад. волите — идите! — Наређаше се један до другог. Уватили се за рамена и начинили као коло и без бриге се разговарају. Ја увидох да они не појимају, да је клечање каква казна. За тим се окренух Тодору Ћирићу, најбољем ђаку, који не беше изашао да клечи, и упштах га: Какви ђаци клече, Тошог — Он одговори : „Неваљали.«“ Какви су ови, кад воле да клече, Он понови: уи они су неваљили.“ За тим им рекох, да устану, јер видех, да они не поимају ту казну Они устадоше. али не с каквом вољом! Дакле њима је било све једно, клечали или не. За тим им рекох, да питају друге ђаке, да ли је добро клечање, па ко хоће, може после да се јави мени и ја ђу му рећи да клечи. Они су питали и сутра дан ми рекоше да клечање не ваља. — Од тада не понових случаја. Клечање нема И заиста је непријатна и штетна, по дечије здравље, казна: дете се спусти ка колена у прашину и спусти сву тежичу тела на згла_вак у колену, чиме се исти ремети усљед тежине.

Априла 1890. год. Пирот. К. Јонић.