Učitelj

ДНА

видим, колико могу деца да апстрахују. СО тога сам узео за пример речи: «Бог,< уанђео» .... и «врућина, “ Свуда сам питао, да ли је који видео А деца су одговорила, да нису. Но код речи: «врућина «“ рече Светозар К., да је видео „врућину.“ Ја му рекох, да ми каже, каква изгледа, Он нешто рече, али врло нејасно, као: има врата,. .. Ја га питах , да ли уме то да насликаћ Он рече да уме, те му рекох да изађе на таблу. Он изађе и наслика гећ с чунковима. На то му рекох, да је он насликао пећ и да она. пушта «врућину,“ али она баш није „врућина.“ То исто потврдише и остали. Ва тим се јави Никола М. Он рече, да уме да на-

црта. уврућипу.» Уве креду — мисли, мисли и напрта:. · · • • Ја га упитах: шта ти је тог — Он ђути. Једљн сеђак. · · · јавио п рече, да је то усеме.«“ Други ђак — друго, Ни-- · + +: кола пак после настави: «То је господине, (а ухвати се за чело,

показујући, како се зној брише) што тече с чела, кад је врућина.“ Ја му, на то, рекох, да јо оп, можда, хтео да нацрта узној» и оњ то — потврди. „Па и то није врућина, Господине,“ повпкаше скоро сви. И ово је један јасан пример, који илуструје дечију дуту. Што нема у души, није у стању гола реч да да. За потпуно разумевање треба извесне душевне јачине и наставникове вештине. Тога не може бити пошто — по то. Отуда деца кажу и за апстракције:, глаголе, придеве, прилоге — да су именице и обратно. П. Дечије понашање.

1: Мали Војчић метнуо капу на главу пре, него што ђе се свршити час. Ја га спазих и рекох му: Ти Војчићу волиш да носиш капу у школи; ја чећу да ти кварим вољу, већ ти кажем, да. не дираш капу — нека је на глави. Он поче да је скида. Ја му не дам, већ велим : "држи је на глави! Ђаци га гледају и смеју _му се. Он порумени и за кратко па се овноји. Покушавао је, опет _ да скине, но ја не дадох. — После дуже почивке ја му рекох, да. није лепо, кад држи капу на глави и да му се сви за то смеју. Но и он је сам искусио и није више то поновио.

9. Многи вичу: „Господине, да читам ја молитву,» и дигли. десну руку, те се у школи подигао неред. Ја ћутим више од минута, и пошто сваки довољно навикао, уморио се — сетио се да греши; сео и ћути. Мали Светозар није викао и ја му рекох : ти ми, Светозаре, сада беше најмирнији и ја волим, да се ти, као добар ђак, молиш Богу. Он је читао молитву с пуно осећања, а и остали су мислили о погрешци. — Боље је што сам овако учинио, "јер сан им дао прилике да мисле о свом неваљалству и уједно ве-