Učitelj

463

техника. Испрва се задовољава простим корењем, животињском кожом и пећином, а што се више развијао духовно, то је и више тежио да направи нешто боље. Јело му већ није корење, или природни плодови, но гледа да их преправи, да дотера како он хоће. А што се је даље развијао, тим је више усавршавао и јела своја, док на послетку не дође хигијена па му каже то начини овако, а оно онако. Тако је било и с оделом. Кожу сече, кроји и дотерује онако, како ће га не само сачувати од зиме или врућине, но како ће му и лепше стојати. Па и ту дође доцније хигијена те поучи: овако или онако. На послетку и стан му није само за то да се склони од кише и врућине — у опште од непогоде, него и ту гледа да му је што лепше. На крај краја види се да је рал био б човеком увек и да је то једна потреба за његов што бољи опстанак, за његов живот.

Из свга овога види се, да је рад нераздвојан од човека, ла је потребан био и да ће му] он свагда потребовати, ако жели да што угодније, спокојније и лакше проведе овај кратки „привремени земаљски» живот. Потреба његова у толико је данас још већа што је друштво савршеније, па суп потребе веће. Пре је било и лакше и брже зарадити, а данас је теже, мучније. За то поред тога што ваља да се ради треба и умешности и вештине за то, Рад је као што видимо скопчан са знањем. Што неко више и боље зна , тим ће он умети лакије и боље да нешто направи, да пзради и да живи.

Према овоме и кућин и школин ће задатак бити, да дете навинава на рад. Кад се дете роди, оно донесе са собом на овај свет нагон за покретање. Још док је у колевци шрави извесне покрете, било руком или ногом, главом итд. Оно тежи да. се поккреће, тежи да ради. Чим дете почне да иде, већ почне и јаче да се покреће и да тражи негде где ће своју снагу да излије. Природа се унутрашња испољава и она се види у покретима, Рад, који оно врши служи му за његово рашћење за његово здравље, за његов органски напредак. За то кад се у детету већ налази нагон за покретања а кад знамо да човек у покретима, у раду живи : онда заиста паметни родитељи и васпитачи неће допустити, да се сва та снага (енергија) потроши у некорисној игри, него ће гледати да се ти покрети употребљују да што привреде. (Детету се на баве извесне играчке — «шшилераји,» те да се прво на улици међу поквареном дечурлијом не квари п друго да се, што је најглавније, израна навикава на рад, на посао, па ма овај одмах и не доносио какве користи. Јер Французи лепо веле: «навика је друга природа; “ а наш народ: «што дикла вавикла.“ Ако се дакле дете навикне да израна ради, оно ће то и доцније чинити. Ако ли се навикне