Učitelj

550

благодјејанци: ненахрањен, неодевен, у ладној соби, и без нужних школских потреба. Браћа му нису могла скоро ништа слати, па ни отац, који је сад већ био остао без игде ичега.

"Но чаша горчине, коју је Спири судба наменила, још није била до дна исцрпљена, Кад је прешао у 1 р. учиштељске школе изиђе онај познати Пантелићев распис. по коме могу уживати др-

жавно благодјејање само одлични ученици, они, који имају више

одличних но врло добрих оцена, а ни једне добре. Наравна ствар, да Спира није могао бити међу одличним ђацима, којих је у свакој школи веома мало, при свој његовој примерној трудољубивости. Он је био само — врло добар ученик. А није пи чудо. Или зар је чудо, кад пеподмазана локомотива, а паложена још и лошим угљем, не довуче воз на време у крајну станицуг Никада. То је било п са Спириним успехом. Према свом мучном и оскудном животу, није никако чудо. што је имао више четворака но петица.

Спира је због тога изгубио државно благодјејање.

Сад је остао скоро без икакве помоћи. Отац без игде ичега, Браћа и сама тек куће кућу, и једва састављају крај с крајем, Државно благодјејање изгубљено. Нигде никог другог свога, да га помогне.

Но Спира и тад не клону духом. |

Осећао је се телесно довољно снажан, да издржи и највеће духовне напоре. И Спира не напусти школу, но потражи кондиције, да учи богаташку децу код њихове куће. На тај начин је зарађивао по неколико динара месечно, а по нешто су му о празницима слала п браћа, колико је ко могао. Тако је продужио школу.

Спира је био веома чврсте воље. Кад што смисли и предузме то је било као и извршено. Или да постигне предузето, или да

цркне. Овај пут је смислио и зарекао се, да ове године постане

одличан ученик, или да умре. Живео је у тескобној, тамној и влажној собици, ладној као тамница. Загревао, ју је по мале, само кад је највећа цича. Колико је пута легао без вечере, или је утолио глад комадом сува окорела лоба, а сутра дан је полазио у школу опет без доручка! Није био редак случај, да је оно неколико парица, што је био спремио за злехуду вечеру, морао дати за петролеј. То му је била нада све бриге, да му чкиљава лампица не остане ненарањена, а он сам ма у 24 сата ништа не окуспо. Јер што је дењу имао елободна времена, то је употребљавао за конадиције. А за преписивање предмета на, чисто и за спремање за сутра дан остајала му је једино ноћ на расположењу. Колико је и колико пута габио своју чкиљаву лампицу у 2 и 3 часа по по ноћи, сутра дан у 6 или најдаље у А већ био на ногама.