Učitelj

| 551

У овом непрекидном труду и раду, који премаша људске моћи и сам није осећао, како је био почео да опада телесно. Свакога дана увече био је презаморен од прекомерног умног напрезања обдан. Но ни ноћу није имао одмора. Ненарањен, незагрејан, неиспаван полазио је идућег дана као и прошлог опет на ново прекомерно напрезање. Никад није имао прилике, да се потрошак умни и телесни од прошлог дана обноћ обнови и попуни — а о прибирању сувишка животне снаге, који је неопходан за успешан рад идућег дана, није могло бити ни говора код Опире. Услед тога је до краја школске године био веома оронио здрављем — али је постигао намеру, и постао је одличан ученик. На тај начин је у идућој шк. години, у ЈУ р. добио благодјејање — али је добио у мисто време наклоност за неизлечну бољку, која га је п у гроб отерала.

Ах, кад би СОпнра био једини, који је на овај начин ископао себи гроб! ~ #

У ТУ р. Спира је заиста и имао државно благодјејање — али с њим и чешће покашљивање, и оно карактеристично руменило на јагодицама од лица, у коме лежи исписана тајанственим природним словима, неумитна смртна пресуда. коју ће ледена смрт неминовно извршити кров неку годину. Иначе се је Спира осећао довољно жустар. .

Те године поведен је и кобни рат против Бугарске. Спира је крадом од родитеља и родбине ступио у добровољачку чету. По том је био у «Црвеном крсту“ у Београду, за тим заступник учитељски на Врачару. По свршетку рата довршио јемион учитељску школу и положио испит зрелости.

Пошто је свршио школу, он науми да оствари своју давнашљу жељу: да иде у Стару Србију за учитеља. Родбинл га је одвраћала, од те намере, престављајући му опасност, која га може залосити кад Турци. дознају, да је он брат Ћорђев, кога бу они као бунтовника осудили на робију. Спира је то и сам увиђао, али га је толико вукла жеља, да помогне својој угњетаној браћи, да. су пред њом биле све опасности ништаве. Блато народу, који има оваких синова! А тешко њему кад му их нестане ! Спира дотле пајпослушнији син и брат. намисли овај пут, да откаже послушност и родитељима и браћи. Он се прво ожени, и узме г-ђицу Босиљку Слвићеву, која је била свршила два разреда више женске школе, па напустила. школу због болести. Босиљка. је пристајала да, иде с њим у Стару Србију, али мајка њена није о томе ништа знала.

Кад се оженио он је отишао за учитеља, у [етово, без знања своје родбине. Кад је пролазио кроз Ниш, остао је ту цео дан. У