Učitelj

596

Дакле, морална вредност наставе не лежи у самим знањима које нам она прибавља, већ у развићу интелекта за шта она даје могућности, а нарочито у употреби наших моћи на тај начин оснажених. Сократ је рекао: „ако настава не даје ваљан и здрав дух, она ствара људе горима, дајући им више средстава да чине зла,» То није мана наставе, то је мана невешта човека који је употребљава како не треба. Лекар се служи својим знањем из хемије да би отровао своје болеснике но да, _ли да се стога осуде напретци; Не, мора се закључити да је интелектуална култура једно, а моралност друго. Довољно је да се потраже докази у историји: Књижевни Ренесанс ишао је у Италији упоредо са гнусним моралом, у шта долазе: ситни тирани, тип Владалац од Макијавела, Борџије, јавни и приватни неморал; у Француској ишао је упоредо са поквареношћу Валуа; у Енглеској, са ером Тјудороваца ит. д

Човек није само интелигентно, разумно биће, већ је он и биће од осећања, он има својих жеља, нагона, страсти; он је слободно биће, он има вољу. Није дакле доста да се обрађује интелект, већ треба култивисати и моралну свест и васпитавати вољу, Кад би просвећеност била довољна да се избегне зло, а чини добро, најинтелигентнији и најнаученији били би несумљиво и најчавснији, и епохе највише цивилизације биле би епохе највеће моралности. Па како знања не прибављају тим самим Џрвотасћо) моралност, да ли из тога излази да су му она противна, и да ли се парадоксу кондорсеовљевом мора једино одговарати парадоксом Русовљевим; Истина је, да је просвећен човек способнији од незналице да, упозна своју дужност, али он није способнији и да је вршп, ако није навикаван и да је воли у исто време кад је упућиван да је упозна. ако настава није љегов интелект, просвећђавајући га, у исто време и васпитала, пречишћавала; ако га уважавање истине, што је предмет разума, није доводило до поштовања добра, што је

. >

пи пада па