Učitelj

198 ЈЕДАН УТИСАК ИЗ БУГАРСКЕ ШКОЛЕ

Домаћин је био веома гостољубив човек. Нас је лепо дочекао. Мени се чини, да је и врло добар Србин у овоме крају. За све време свога путовања, непрестанце сам премишљао о томе: е да ли је овд. становништво остало и до данас свесно својих традиција и свога лепога срискога говора !.... Прва реч, која је изишла из уста овога гостољубивог Србина, заиста ме је веома обрадовала. Чист овејан српски језик, па то вам је! Приближих се њему још више. Бијаше нешто, што у маху учини те да му необично почнем симпатисати. Он је радо разговарао о томе, како је овамо код нас. Слагаше се са нама у мишљењу: да је у Србији сваки сељак веома слободан и срећан држављанин. О диктатури у Бугарској није хтео говорити, сигурно за то што није ни смео.

Мало после дође му синчић из школе. Дечко од евојих 9 година, леп, веома жив и окретан. Са торбицом о врату, скромно и стидљиво, отвори врата на соби и пољуби оца у руку па пође да иде. Отац га заустави, да му сврати пажњу на нас, као на своје госте. «Оди де Стојанче овамо да видиш учитеља из Србије; он је дошао из Пирота,» рече отац своме синчићу. Дечко се врати и приђе ми руци. Ја га нежно помиловах руком по глави и запитах га за његово име. Пошто се мало подуже разговарасмо, ја извадим један свој "шарени бележник и пошто најпре оцепих један исписани лист из њега, поклоних га дечку за успомену, а сам извадих другу једну књижицу у коју записах опет његово име у знак сећања. Овим сам мислио, да извесним видљивим знацима утврдимо јаче и боље наше симпатије. Он ће, без сумње, и кад од малога дечка постане велики човек, грађанин, морати и нехотице сетити се овога малога, дарка српскога учитеља, који га, овом приликом, ничим другим и није могао обрадовати; а ја као српски учитељ, и нисам могао шта више учинити, до у овоме · моменту оставити бар у души једнога малишана у туђини трајну успомену. Дечко је веома лепо и доста правилно говорио српски, јасно и слободно. Зачудило ме је, што он баш боље и пра вилније говори и од самих наших Пироћанчића (кад ови сами без наставника -— слободно — говоре). Док су моји сапутници

«