Učitelj

новости 245

штини био лијеп број и српских учитеља, па да су и српски учитељи братски подпомагали подигнути учитељски дом, у ком је скупштина, 360ровала, Зато није нитко нити имао шта протива првој примјетби г. Л.М. (Ове остало, што се у извјешћу навађа, да је исти господин говорио, пука је измишљотина. Даље није ни рекао ни једне ријечи ни о Српству ни о Хрватству, него је иза тога настављену расправу започео прекидати непрестаним викањем: «Живио Ф.!< и није се дао никако умирити, да скупштински рад не смета. Дазкако да је таково непристојно и непарламентарно понашање, које је изгледало, кано да је по неком управо било наручено, да произведе саблазан, пробудило негодовање у цијелој скупштини, те је нетко и повикао био: „Напоље с њим!“ ну скупштина је то одбила, а није му то ни намијењено било, што је Србин, него што је скупштински рад изазивно прекидао. Напокон се је ипак умирио, те је скупштински рад настављен: да ли је тако г. М. на то из скупштине отишао или не, тога не знам, само то знам, да се тога ради српски учитељи нису из скупштине удаљили, па сам освједочен, да сигурно ни они нису одобравали понашање својега судруга.

Криво је такођер извијештено, да је иза тога предсједник одмах сједницу одгодио, па да и далматински учитељи зато нису хотјели у скупштини остати. Скупштина је послије тога скоро цијели сат трајала јер је још саслушано извјешће о расправној теми, и предсједник је сједницу одгодио тек у 11 сати, и то ради одкрића Качићева споменика; а далматински су учитељи изручив поздрав својих у Загреб дошавњих судругова, морали се одмах удаљити према програму осталих својих далматинских супутника, а не ради смутње, која се је догодила прије њихова доласка.

Тако се има та ствар, а не онако, како се приповједа у „Учитељу», и како су још некоји листови о њој извијестили, кано да управ за тим иду, да опрјеке између Хрвата и Срба још изоштрују, мјесто да би настојали ублаживати је. По опоме је дакле веома недична частт. Мачкића, јер он не бијаше у скупштину дошао, да Српство брани, него само да смутњу изазове; а не мање није дична ни за оне, који сваку и најмању згоду одмах употребљавају, да искривљивањем чињеница само хушкају а не да мире. У осталом је завршетак „Учитељ“-ева извјештаја весма красан, те га и ја посвема усвојавам. Штета је само, што нам посао око уједињавања нашега племена веома отешчавају претјеранци и овђе и тамо. Ну зато управо и настаје тим већа и тим светија дужност за српско и хрватско учзитељство, да тај злокобни раздор не пренаша у ниже слојеве народа, него да тим ревније и пожртвовније о том настоји, да народ међусобно што више сљуби и уједини. Завађену браћу мирити, то треба да буде највећа наша част и дика. Само такав рад достојан је узвишенога звања учитељскога.

У ЗагРЕБУ, 9. студена 1891. год. СА иИСЕРЕНИМ ПОШТОВАЊЕМ Иван Филиповић.