Učitelj

УТИЦАЈ ОСЕЋАЊА И МИСЛИ

193

да је могао већ доста слободно да се служи левом ногом и руком, док је међу тим у почетку могао само покретати прстима, руке и полако шевељати левом ногом; ну, и ако је парализа, од чести и прошла, ипак стање болесниково није се могло потпуно поправити још чак после четири месеца».

Овај пример утицаја љутње на човечји организам без сумње је веома поучан. Ми видимо, да се ступањ узбуђења одређује не само по јачини спољњег удара или стимула, него тако исто и по унутрашњем стању саме природе човека. Ништаван узрок био је довољан да лиши раздражљивог хипохондрика говора, и да му одузме моћ да влада својим деловима, док «спор због "лудорија» не би хладнокрвног човека чак ни наљутио.

Ну дешавају се још трагичнији случајеви; изненадна. омрт услед гнева — није тако ретка појава, и жртвом њеном, већим делом, бивају распаљиве, нервозне природе. «Није један човек — вели Ч. Дарвин — с махном у срцу пао мртав, услед силног напрезања од злоће». Две, веома карактеристичне епизоде, које наводи г. Манасеин по речима Лидеља, ово ће најбоље објаснити. «Двадесет-дво-годишња жена, мати два, детета, јако се наљутила дознавши, да су њеном мужу доставили о њеној неверности, и пала је у несвест. Дозвани лекар нашао је у сасвим несвесном стању, о врло отежаним дисањем; у горњим крајевима приметили су се лаки грчеви, пулс је био тих и слаб. У таком стању болесница. је остала неколико часова и преко ноћ је умрла. Из причања ближњих дознало се, да је та, жена у опште била врло напрасита и, под утицајем љутње, врло је често падала у несвест. — У другом случају болесница, је имала 30 год. она није била у трезном стању кад се свадила. с мужем и, наљутивши се, на један пут је пала онесвешћена, на под и готово истог је часа умрла.» Каткад, наравно много. ређе, слични су случајеви бивали и са људима друге врсте, који су били по свој прилици у потнуном цвету свога здравља, но и они су постајали жртвом гнева ;. при овоме је веома интересно обратити пажњу на околности, које су пратиле катастрофу. Тако причају о једном младом здравом војнику, који је, будући јавно увређен, скочио на свог противника у намери да га казни за нанесену му увреду, али су га уздржали: — «он је од један пут почео да бледи и постао жут као лимун; за тим је почео да бунца и умро је у конвулзијама» (грчеви). Кад не би овог војника задржали, него би му дозволили да свог непријатеља, добро измлати, то је врло могућно да он не би умро. Зашто ' Зато, што нервна сила, нервно узбуђење, будући изазвано у ојачаном сувишку, тражи ма какав излаз из организма, и, ако