Učitelj

822 У ШТА И КАКО ДА ЧИТАЈУ ДЕЦА

„МПрекје зларебетники“ и „Из жизни рускоћ природн“, «Илиострованио "изнђ животинкђ“ Брема „Очерки зовлогији“ Пола Бера, „Среди природи“ А. Н. Острогорскаго, „Из великоћ книги — природн“ Бетхера, „Расказк о земнђ и о небћ“ Иванова, неколико књига професора Кајгородова из ботанике и зологије („Из зеленаго царства“ и „Чернал семђа»)

Да пређемо сад ка избору књига за лако читање, т. ј. к белетристици. Овде ми, пре свега, исказујемо искрено жељу да то буду књиге не толико за дако, колико за корисно читање. Тај део неће бити тако сиромашан, као научни; за њега можемо набавити много добрих књига. При избору тих књига треба да се руководимо истинитошћу и идејом књиге. Ми се не устежемо казати и то, да у сред руске литературе, коју можемо деци дати, има доста књига жалосне садржине. О овоме већ много је говорено и писано; приповетке мрачног карактера нашле ву себи доста заступника и противника. Ми смо се у том спору држали помирљивог правца. Први је услов уметничког списа — истина. Сликајте, износите живот онако, какав он и јесте, без украса; не украшввајте му црнину ружичастим цвећем јер, ништа на свету нема горе од обмане и лажи ја особито ако су оне проведене вешто, неприметно за неискусно око). Ви се бојите што дете читајући жалосну причу, заплаче се; И нека плаче; нема у томе ни чега опаснога. Горе је ако оно није способно пролити сузу над тугоми бедом ближњега. „Ако ишта задаје најмање зла у свету, то су за цело љубав и милосрђе, а да су ова осећања главни чиниоци у свему што је добро, о томе једва ако може бити и сумње,'). Интересантно је мишљење о томе пок. Чистјакова, једног“ од најбољих и најплодовитијих дечјих писаца: „Многи не воле што се описују беље и невоље; чак сматрају то за неморално, по хришћанском човекољубљу; у осталом, Бог с њима, с тим маскираним и глумачким човекољупцима; а ми ћемо се старатиму будуће да наши читаоци не крију очи од туге и срце од злопатње«“ Напротив много забашуривање онога свега што се догађа у животу. може се сматрати само као штетно, јер дете, васпитано оваким књижицама, одрастивши и ступишти у живот среће се с њим лице у дице, ни у колико за њ' не спремљено, не добивши о њему раније никаквог појма; сам собом, пак ни живот му се не представља већ тако сладак и ружичаст, како га

је оно до сад навикло гледати; тада наступи разчаравање, и, лишено познавања живота и животне енергије, подаје се под притиском апатије и очајања. Ту треба споменути ону златну средину, које се ми, обично, "држиме при решавању тога питања, а то је: ми се чувамо да не пре- ђемо на противну страну; т. ј. да не износимо деци само рђаве стране | живота. Не крити од деце мрачне слике живота него им износити упоредо са светлим сликама — ето за шта смо ми. У противном случају,

1) А, Е. Оболенскћћ. «Наравственое воспитанјо ребенка с точки зјбин сувремено науки.) Спб. 1587.

2). М. Б. Чистаковђ. «Родное». Стб. 1883.