Učitelj

ЈОВИЋЕВ ГОВОР 5

Али се он није задовољио ни са толико добра народу своме, са толико помоћи просвети народној, са толико бриге око чувања умотворина. српских, са толико рада на буђењу свести српскога, народа у свима земљама. — Он је пред крај свога живота крунисао све дотадање радове своје, поклоном свега. имања свога (који је износио |око 23 хиљаде дуката) породицама учитељским, нејачи учитељској.

Немајући од срца порода, онје огласио за. своје наследнике учитеље српске; јер је знао, да нико више од њих не може урадити у родољубивом правцу његовом; јер је видео да чување језика, обичаја, поноса и идеала народних век цивилиза“. ције изгони из колеба и домова, остављајући их школама народним : јер је веровао, да ће пристојна награда наћи и достојне раденике на пољу — са кога он никада није силазио — на пољу родољубиве просвете народне.

Милостиво срце његово, које је у свима приликама чинило доброчинства невољнима, није могло превидети сузе и сиротињу нејачи учитељске и није хтело предати дух свој Створитељу света, докле није те сузе ублажио, да би могао изићи пред Творца са речима праведнога Јова: ње

«Вио сам слепоме око, а ромоме нога; сироти и удовици био сам отац.»

х 2 г ж ж

Велика сени, великога родољуба и добротвора учитељског, | опрости што ти је Србија и учитељство 16 година дуговало овај знак благодарности своје, опрости, јер је учитељство сирото, а „држава заборавна ; опрости, што за 16 година не кану на твој гроб друга суза сем учитељске сузе, што за 16 година не припали друга рука кандило на гробу твоме сем учитељска рука, "Опрости, што ти српски учитељи не подигоше споменик, који би се равнао делима и доброчинству твоме!

Свроман је овај споменик, као што си ити био у животу своме, и као што је и стање учитеља српских, али је топла, љубав' њихова према спомену твоме, велика је благодарност љихова према доброчинству твоме. И да би доказали колико поште одају родољубивим делима твојима, они су поред овога «споменика основали фонд, од чијег ће се интереса сваке године