Učitelj

168 душе н ту х

он зрело расуђује, кад себи тачне појмове ствара и кад тачне закључке изводи.

Силе раде непрекидно, али тако зване душевне силе раде тако, да се не виде увек по својим последицама, отуда сви говори о моћима душе т. ј. силама, које не морају вазда да раде, већ само у приликама, али их вазда има. Ову су теорију поставили Философи ХУШ столећа, а развио ју је поглавито. Кант. Противу ове теорије устао је први Хербарт. који рече: «Ауша. је једноставна — проста —, дакле не може имати више моћи». Хербарту се придружи и Бенеке, али не оде тако да„деко; јер да је душа проста, она не би имала квалитета. БА“ неке вели: «душа има сила, али то нису оне, које ми обележавамо именима: разум, осећај ит. д. Он наведе овај драстичан пример : «Ми видимо, да различито дрвеће различите плодове Доноси. према чему мора у њима бити нечега унапред опредееног; али се не да замислити, да су већ у младици мали плодови". Дакле, има сила, али оне раде у младици са свим друкчије. Тако има и у човеку сила, које се јављају у памћењу, вољи ит. д., али не у облику памћења воље и т. д,; него као | прасиле из чијег заједничког рада потичу оне појаве, које ми убрајамо у разум, осећај и т. д Ово је тачно. Нема ту међу собом независних сила, него заједнички рад свију, ствара појаве душевног живота, Душа је дакле субстанција у смислу _ ФилОсОФИје, истинске, реално биће, које се може и мора да замишља, да ради како у вези са телом, тако исто и без везе с њиме, и које има у себи сила, што својим заједничким радом психичке појаво изазивају.

Неоспорна, је психолошка истина, да телом душа дејствују наизменично једно на друго и то тако, да тело изазива про-– мене у души, а душа опет у телу.

Сад је на реду, да видимо: које су то појаве, којима се доказује, да доиста тело утиче на душу:

а) Болести. — Из искуства знамо да болести тела утичу на дух. Кад је човек болестан, тада је смућен и психичке се Функције не збивају без препона,

о) ла = База се гладује, не може дух тачно да ради. У потврду овога, говори јасно овај пример. Један Енглез, који је знао немачки да говори, походи једном рудокопшњу у Харцу. Дугим и непрекидним разгледањем умори сеи огладни; али кад хтеде да разговара са рударима, не могаше се опоменути ни једне речи из немачког језика, који је истина мучно научио, већ му падоше на ум само дотичне енглеске речи. Тек, ка се најео, могао је опет да говори немачки.