Učitelj

194 ДУША но љух

њ' утиче сам Бог. Бог ствара измене у телу, које одговарају покретима и променама, што их је дух пожелео. То је божја асистенција (помоћ).

Картезијеви ученици одоше још даље и рекоше: Ако тело чини извесна кретања у извесној сврси, онда то може учинити само неко биће, које добро зна успехе тих покрета, и које зна, да ће ти покрети баш те последице имати. А да ово учини, само је Бог моћан. Пошто се дакле преставља мешање Бога. у свакој прилици, — то се онда назива оказионализам (што се догађа по случају). Кад би Бог у сваку особу (индивиду), шта више и у сваки чин ове особе, морао да се пача, ми се неби могли ни маћи из тих небројених чудеса и заплета, те за то о овоме утицању може се говорити само као историјском иначе не Противу оказиопализма уста први Лајбниц, који рече: То непрестано и чудновато мешање Бога није нужно. Он истаче другу хипотезу, по којој су душа и тело самосталне монаде (реална бића), Ове су монаде потпуно различне, дакле не могу ни утицати један на другу. Утицање се може само тако замислити, кад би тедна у другу прелазиле. Али како то није могуће, то може бити говора само о паралелним појавама тела и душе. У зачећу човечијем биле би обе тако удешене, да са сваком душевном радњом иде упоредо одговарајућа телесна промена и обратно. Душа и тело личе на два часовника, који се потпуно слажу, и показују исто време, Јадан је часовник душа, а са њима иде упоредо други часовник — тело, у коме се процеси исто онако развијају, како то баш душевни процеси захтевају. И то се зове престабилијерна жармонија.

Према свему овоме, може се с пуним правом рећи, да дуализам није погодио прави пут, те да објасни како душа и тело наизменично утичу једно на друго, с тога је ова теорија и напуштена. Ма

После овога постадоше теорије, које не узимају душу и тело као нешто реално, но које само једном од тих бића приписују реалност. Тако по теорији монизма, душа доиста постоји а тело се сматра за, просту особину, Функцију душе ; или може да узме тело као да доистх постоји а дух је као акциденција тела.

У немачкој Философији најпре се појави идеализам. Заступници ове теорије беху нарочито: Спиноза, Фихте, Шелинги, Хегел. Они објаснише, да је као истинско биће: дуг. Фихте назва ову теорију идеализмом, а зове се још и теорија спиритуализма. Она се развила на са свим логичан начин. Ево како: Ми смо свесни света, ' спољних ствари, тек, онда, кад их