Učitelj

450 ЗАБАВА. и ЛОУКА

То ми је доказао онај исти његов друг. Ова тројица се зачудише кад.

сам им показала да знам где су били и шта су радили. Па нису ме ни хтели обмањивати, већ и с тога, што, мислим умела сам им улити уверење да од мене ништа не могу сакрити. И тако, знали су, да је лраво

да тај час одстоје на очиглед свој деци ван клупе и пуни стида. И онако:

дете које одоцни узме забуна и стид кад само упадне у собу у сред · тишине на предавању и све очи осећа на себи. Ни на одмор нису имали

права — разуме се — уз моје речи; како су они сами себи правили одмор. Сутра дан су она двојица дошла на време, као и увек, јер су врло

уредни (мора да је она игра за њих врло занимљива кад их је толико забавила). А за Светолика рекоше:

— Молим госпоице Светолик Чех опет се игра на куглани.... он устаје рано..... он не носи киФле..... чара се на нуглани.

Дошао је у девет. Цела школа занеми, само се чу једно „а-и-и!“

усред тишине и очекивања. Ради бољег утиска и ја поћутим мало алп „значајно“.

— Иди кући, Светоличе, и ми ћемо скоро. Изјутра док ми по оној

ладовини наслађе учимо ти ви на пољу на игрању. Сад нам не требаш. У шкољу сваки да долази на време. Видиш, док емо ми учили ти си бацао

твоје кугле; и није те стид било да у ово доба сам прођеш улицом кад.

је свак отишао на свој посао.

(Да, етид га је било; али поро је овако казати. Бојала сам се само:

да не говорим много).

Казна је била упечатљива и за сву децу већ и по ПЦ што је била нова у овом случају.

Била сам задовољна утиском што сам учинила на њега и на децу. Деца су на себи осећала како је то мучно вратити се кући, бити враћен,

отеран из школе. И на покварену децу ово утиче ма и најмање. Светолик

се био пренеразио, видела сам му сваку сенчицу душе на лицу Стид га је ломио а очајање га гонило к мени да моли за опроштај. У другом, мирнијем тренутку, он се већ мало обрадовао надањем, помислио је

да се ја шалим да га самбо плашим им даћу да попустим „онако“, он то

већ зна; и осмехнувши се учини као да хоће да се врати у клупу, али

не смеде ни корака даље. Мучно му је било осећати како сви другови.

његови одобравају овај поступак (ћутећи; они увек заједно с наставником превуђују у себи. по евом осећању) п како сви очекују шта ће он ра-

дити. С друге стране мучила га помисао како ће пред родитеље изаћи.

ако мора да се врати.

— Иди, иди, Светоличе. — рекох.

Депа су мислила да он, од стида, неће имати смелости да се врати, и рекоше ми (кад он најзад изађе, видећи да ја то најозбиљније хоћу) да ће он остати на пољу код врата.

И ја сам се бојала да неће отићи. Или, ако оде, прегореће стид

пред родитељима, и док први тренутак „преживи“ осетиће својом де-

њи