Učitelj

884. 'ТОЛСТОЈЕВА ПЕДАГОРИЈА

сетина у човечанству. Али, вели Толстој, нас је хиљада, који смо осетили прогрес; њих је милион, којима тобожњи прогрес не користи ни у колико, а врло вероватно шкоди. Или ће неко говорити о користима, од телеграфа 2 Хе, али народ, т. ј. девет десетина човечанства, зна и чује само куцањо телеграфских жица: „све депеше, које пролазе, и јуре изнад његове главе, не могу увећати његову врећу ни за једно зрно песка !“ Народ не шиље телеграме. Он се не пење ни на жељезницу. Бар то важи за руске сељаке, за које Толстој топ тврди. Народ и не чита; напреца штампе њега не: интересују; монопол свега тога држи једна друштвена класа. И он је користан једино члановима ове класе, која под речи профрес разуме свој лични интерес.“ И Толстој наставља своју ироничку аргументацију трудећи се, да покаже, да прогрес цивилизације никако не ствара увећање среће за цео род људски. „Моим, вели он, читаоца, да се сети, да се војска, једном увећана, не може више смањивати да вековне шуме, једном посечене, не могу више бити успостављене, да становништво, размекшано благостањем, не може се никад повратити у простоту и у чистоту нарави,“ — „Надница је, вели он, више удвојена данас, алн су у накнаду за то и сва јестива скупља,“ И мешајући шалу са размишљањем, он се пита, да ли је прогрес у томе, што су улице боље осветљене, што људи мање туку жене и децу и што енглескиње пишу без правописних погрешака 2

Ови неколики наводи довољни ће бити, да покажу начин 'Толето-_ јевог резоновања: без сумње, ту је много јеткости, много уображења и досетке, али у накнаду за то ту је вечита тежња, ка софизму, а нарочито овој врсти еофизма, којом се карактеришу апеолутни духови, партизани сефа или нимеа; такав је, кад што је познато, и наш Русо. с којим Толетој има велику интелектуалну сродност, па и ако ве он од тога брани. За то што прогрес није још продро са истом Тачином у све друштвене слојеве; за то, што, као и сунце, које се рађа иза планина не осветљава одмах дно долина, већ само врхове високих брегова: за то најпосле што он није од једном покренуо напред све делове људства; треба ли закључити да прогрес не постоји2 ( тога, што је кинеска цивилизација, на коју се Толстој непрестано позива, остала стационарна, треба ли претпоставити да европска и америчка цивилизација нису напредовале > Сељаци и радници користе се мање него богате класе од нових угодности, које се оснивају на примени науке ; али зар није истина да се и они макар мало користе Како се моље тврдити, да човечанство у опште нема данас вшше благостања него у средњем веку, да се нарави нису ублажилб и да на теразијама добра и зла, ако још има сувише беде у људству, није зло осетно смањено Они, који верују у прогрес, другим речима опстимисти, без сумње имају аргумената да нападну Толстојев песимизам. Истина је да руски педагог одбацује и изврће један од оних, на које би ми највише рачунали т, ). развитак наставе и знања, (ако се т.ј. у опште може педаговом назвати овај