Učitelj

ТОЛСТОЈЕВА ПЕДАГОГИЈА

својим епиграмима на све огледе, учињене у модерним државама да се настава регулише, да се ред уведе и да се постави јединство и општа. организација. Свима нашим убеђењима, идеји прогреса, вери у васпитни рад школин, нади, да ће се размишљањем доћи до једног идеалног типа, васпитања, који би био сагласан с разумом и одговарао општим потребама целог човечанства: Толстој се смеје и — осуђује их! Све педагошке творевине, све основне школе, девојачке пенспонате, гимназије, универзитете — Толстој проклиње као произвољна предузећа, као на: силне узурпације противу слободе, противу слободног развитка људског. Поред њега и Русо са свима својим смелим утопијама изгледа ипак као неки умерењак! 'Голетојева иронија не штеди ништа. Методи модерне педагогије, учитељске школе, скупо подизање школоких зграда — сво је то осуђено и жигосано без милосрђа, с неком добром искреношћу и, враг би га знао, каквом неумитном јеткошћу. Критикујући начине и резултате обичног васпитања, Толстој на нас чини утисак, какав би чинио пијан дрводеља, који би ушавши у сред једног уређеног парка, све ломио, све пустошио и бесно кршио сва дрвета, све жбунове, задовољивши се тек онда, кад би своје деструктивно дело по све свршио; све то у. циљу, да токорсе допусти новим изданцима да у будуће расту по све слободно. |

Па ишае и ако нас сваког тренутка узбуњује својим парадоксима, и ако нас голица својим јеткостим, Толстој је у својим педагошким огледима готово пето тако привлачан као и-у својим дивним романима. Бунимо се непрестано противу чудноватости његових идеја, 4 ипак не можемо, и да га не слушамо до краја: толико је искрен, дубок, толико нам потреса најдража убеђења, с толико талента, исказује на жарком језику оно, што мисли да је истина. Сам је негде рекао, да је хтео узнемиривати спокојство званичних педагога; нема сумње, ла је у томи успео. Немогућно је читати га а не бити потресен у своме оптимизму; немогућно је, да се човек не поколеба, да не осети потребу, да му одговори, да сузбије, ако је могућно, његове горке сарказме, његове луде и опасне доктрине, које изгледају као револуционарно лудило једног консервативца на умору

Хоћете ли брзо да знате, какве принципе опште енлософије има на уму Толетој кад своје јетке критике упр вља на наш систом наставе и васпитања 2 Читајте онда његово делце, писано 1862. под насловом : Прогрес пч Настава. То је прави памфлет противу теорије о прогресу. „Веровање у прогрес, вели Толстој, ја немам; ја то убеђење не делим .. Ја сам слободан од предрасуде о прогресу.“ У његовим очима је про: грес само себичњачки сан управљачких класа, које задовољне користима, које црпу од проналазака и открића модерне науке, сматрају и уздижу на ступањ општег закона оно, што је тек само њихова искљузна привилегија и прокламују, да је човечанство срећицје него негда, јер доиста оне једине п уживају највшше среће, ма да их је једва једна де-