Učitelj

ПОСТАНАК НАШИХ ДУХОВ. И ТЕЛЕС. СИЛА 421

(ве природне поуке прожете су данас важношшћу и утицајем тога начела, па одбацују унапред све, било то посматрање или теорија, што се томе противи, или што изгледа, да сес тим не може сложити. Сва наша Физиологија, или наука о животу, налази се лапас на сталном примењивању овог закона, који је тако лепо расветлио и пајзамршеније природне процесе, и чак једва би се могла и замислити као наука без њега и његове сталне употребе.

По одредбама тога закона и принципа извесно је у природи у опште само једна прасила, или основпа сила, а све што св у њој врши јесу само разне појаве или разне врсте јављања те основне силе, која нам се јавља час као механичка, час као хемијска, час Као електрична, час као душевна сила и т. д); која је, даље само резултат оних промена такозваног мењања материје, што се без престанка врше у свима правцима, јер силе нема без материје — Као што се сада у опште признаје — и које пајзад, исто као и у промењивања материја, нема никад ни више пи мање. А по многобројним физиолошким искуствима не може битп ни нај. нање сумње о томе, да укупан рад наших живаца и нашега мозга има да захвали за свој постанак једино овом промењивању материја, п да тај рад на крају крајева није ништа друго, До израз оног познатог процеса сагоревања или оксидације, што чини суштину преобраћања сила и мате рија, које се врши у нашем телу Кад је претварање топлотне силе у у кретање, и обратно. најчешћи и најпозпатији пример у спољној природи, онда ни у животињском ни у човечијем организму пије друкчије. те се ор ганизм у физиолошком смислу ложи и одржава материјама за исхрану као и она машина, што топлотом снагу развија, угљеном, У обема се врши преобраћање оне гнергије хемијског разлагања из материја за исхрану у енергију топлоте и видљивог кретања Парну машшну можемо да терамо непосредним сагоревањем материја, које употребљавамо за храну. А да је нешто наш жалудац тако подешен, да може угљен да свари, ми оп као што Желмтола згодно вели, могли да црпемо живу силу свога тела из те материје. Ови научници, који су те прилике испитивали као стручњаци, а на поме: Тивдал, Хелмхолц. Грове, Клаузе, Стеварт, блилер, Вупт, Фик и т, д изражавају се о томе у истом смислу, И објашњавају то упоређивање са машином, док поричу са свим ону ненаучну предпоставку о нарочитој „оживотној сили“, на пзречно ударају гласом на то, да се та погрешка замисао потиуно коси са законом о одржењу силе. Чак пи умни или душевил рад животиња и људи подлежи са свим истом закону, у шта се ни са научне стране пе може посумњати, и зависи готово непосредно од утицаја крви, који мозгу доводе његове велике и мпогобројне жиле, и од живости или силе тиме произведеног промењивања материје у органу за мишљење“ Пиједна помисао, ни један осећај, ниједан акт воље. ниједан покрет духа пли страсти по може се извршити у нашем мозгу без извесне количине кисеоником засићене крви, која му се крвотоком д доводи непре кидно у великој количини, Ш што више такве, п то здраве крви, кружи по