Učitelj

МЕТОДИЧКЕ ПРИМЕДБЕ 518

умни развитак, каког су ученици П. р. Тако једни се само разговарају о прописаним предметима и појавама са својим ученицима, без икака реда, плана и одређена циља. Они само на дохват питају своје ученике, чега се сете о тим предметима. а ови казују само оно, што су без и ван школе научили и знаду. Нити се ту посматра, нити се ђачко знање, које им је дала кућа и улица, допуњује, нити се поправља, нити се доводи у каку бољу и логичнију везу —— једном речи нити ученици што ново сазнаду нити се вежбају у мишљењу. Сав се рад, цело предавање, ту састоји једино у понављању онога, што су о тим предметима и појавама сами ученици, случајним посма"трањем и поуком својих старијих, добили: потпуно у оном реду, «сређености и потпуности, како су ученици донели у школу. Наравно, да је тако «предавање» и бљутаво и досадно и за умни развитак убитачно; а јасно је и то, да се таким радом може . ученицима однемилити школа и убити интерес за, сазнавање природе. А већ о успеху не треба ни говорити: на крају године, таки ђаци мање познају предмете и појаве у својој. околини, мање имају интереса п мање имају о њима мислити, но њихови вршњаци који нису викад завирили у школу, То су оне школе, у којима се на испиту пита и одговора из овога предмета само оно и онако и онолико, како може одговорити и знати свако паметно дете тога узраста, без икаке школе. И тако предавање чини, те се у таким школама стекне уверење. да је цео овај предмет једна бесмилица. И то је цела истина, кад се овако предаје Други опет ударају у другу крајност. Они укалупе предавање сваком предмету поједином, по извесном, непромен„љивом, реду, од кога никако не одступају, па онда они говоре, а ђаци само слушају. Уз то по неки покажу и предмет, (али само покажу, те га ђаци једним тренутним погледом премажу, и ништа даље) о коме говоре, а млоги ни то не учине. Али у оба случаја само је учитељ активан, а ђаци су само пасивни слушаоци, који Фонографски понављају. што од учитеља чују. Млоги не поделе предавање о једном предмету, но све, без прекидања и пропитивања, «испричају> ученицима, па после захтевају да и ученици то, све у целини кажу. Овакав рад противуречи и детињој природи и законима умнога развића. „Деца у овим годинама хоће шромене и суделовања И кад би тако предавање било у свему разумљиво, оно не може бити занимљиво, већ с тога, што су ученици сувише пасивни, и што немају толико истрајности у пажњи, да могу, тако дуго само тазити и примати. без свога суделовања Али тако предавање не може бити ни јасно ни раазумљиво за ученике. Место чулног посматрања, ту је учење самих речи, место престава о 0с0-