Učitelj

нов МЕТОД 618

мисли биљежити некијем „чертама п резама«“, као што о том прича черноризац Храбар. Па и у првом почетку читања и писања, први су учитељи били пошли природним путем; јер се већ и тада почела обраћати пажња на гласове животињске, те су писмене знакове писали (правили) налик на животиње, које имају такав глас. Али како им је те животињске знакове -тешко било писати, то се убрзо заборави па природпи глас, а ппсуенима дадоше имена (надимке, која су прво паучили, па их тек послије српцели. И па тај начен постаде метод српцања, не природним, већ неприродним лутем, с којим се методом човјечанство вијековима служило. Та би сади овај метод, по Спенсеровој изреци и Јовиђеву тумачењу, могли назвати

природним методом док у самој ствари и по здравом разуму — метод сриљања није природни метод; јер се код њега пијесу чули гласови као елемепти говора, већ су сваком писменом знаку давали имена — надимке. Али «су опет старпш учитељи имали по нешто појма о гласовима. Јер и сам наш ЧОловенин Ћирило, кад е по „духовенију Божијем“ удешавао за Словене писменацу, пазио је на глас као говорни елеменат, па је опа грчка слова, „непотребна за наше Словене — изоставио, а потребна је задржао је што су самоглосница). Тако тврди черпоризац Храбар. Дакле, види се да је и св. Ћирило у опо вријеме пазио па природност. Па кад је он јошу оно доба пегзио на прпродност, онда за што п ми не бисмор — Ћирило шије хтио узимати у словенску азбуку источне хијероглифе за то, што су они старији сд грчкијех писмена, већ је он узео опо, што је савршеније, а то је грчку азбуку, па је према њој удесио словенску, Оп шта више није хтио узети пш оне словенске „черте и резе“ у своју буквицу, за коју прича Черноривац, да су се њима Словени прије њега служили. Он је узео онај краћи п милији пут. Послужио се ранпјим тековинама граког народа.

Из овог се види: да је Ћирило разумјевао шта је природно, јер он не узе јерогљивске знаке пити упућива своје ученике на њих. Писац се позива на 'Ћирила а противно ради; јер захтијева да пртамо јерогливске знакове. Бар тако мени изгледају (за малу ђецу) његове азбуке у овоме чланку. И по логици писца „Новог метода“ природно је, да се и ми опет вратимо на хијероглифске знакове источних народа и на словенске рабошв, на којима су онш, прије Ћирила п Методија, по нешто биљежили Сви „стари васпитачи код источних и класичних народа, од којих су сеи наши Словени научили, учили су своје васпиатџике — писању и читању, почињући са рукописним џисменима а не са штампаним ; јер је тако природно било. А писац се удаљава од тог природног пута и вели, да је најприродније изучавати вјештину писања и читања помоћу штампаних слова за то, што су старија и што су простија и најближа предисторискијем писме-_ нима, т. ј. што су грубља и несавршенија, па и тежа од данашње буквице не само писане, већ и штампане. .

Да ли је писац имао мјеста, да се позива на историју писања и његову природност при изучавању те вјештине, на читаоцима је да кажу.