Učitelj

ШКОЛЕ И ШИРЕЊЕ ПИСМЕНОСТИ 683

али друге половине Х. и у Х!. веку она надмаши Рашку. Овај рад постаје још живљи тиме, што Зета од половине ХЕ. века постаје и политичко средиште за све српске независне крајеве. Док су Срби у Рашкој за владе Мутимирове добили епископију Зећани пак за владе Војислављеве, прве половине ХЕ века добише црквену самосталност, добише самосталну цркву, као год и политичку самосталност после победе Грка код Бара (1042). Они обновише дукљанску архијепископију са столицом у Бару. Тим се начином Срби под Војиславом ослободише од спљетскога архијепископа, па се и загорски Срби оцепише од охридске архијепископије.') Под ову барску архијепископију осим Војислављевих земаља — државе — где су била владичанства: пилотско, дриваско, свачко, которско и требинско потпада још рашко и босанско.) Српска књига на овом крају највише је успеха учинила, а Зета је за дуго време била најјаче просветно средиште. Из Бара су се очекивали свештеници и проповедници Христове науке, из Бара је српско-словенска књига ишла по свима крајевима барске архијепископије у свих седам епархија. Ту у столици архијепископије као најјачем средишту просвете књиге су се преписивале, вођена је црквена администрација, судило бе и решавали се разни заплети, који се односе на црквени суд. У архијепископији и епархијама било је чатаца, ипођакона, ђакона и тд. који су књиге преписивали, па ту је морала бити и ма каква школа, у којој су се деца учила читању, писању и другој спреми, која је била потребна свештеним лицима онога доба. Тим пре што је још 529 год. сабор у Весону (Уазоп) заповедио свештеницима да отварају школе за поучавање младежи. А исту такву одлуку донесе и шести васељенски сабор у Цариграду год. 681. Да је у Бару била заиста нека врста школе, у којој су се младићи спремали и учили, служи нам као доказ и сам поп Дукљан. Овај поп Дукљанин живео је, како се мисли, око половине ХИ века, и превео је свој летопис са словенскога на ла тински, Он на то сам даје нам одговор. И он вели да га је превео за рад младића у Бару (који су били Романи) да би могли чилпвлиш. О делима на која ваља да се, као младићи, угледају)

ђ Ковачевић Љ.и Јованови ћ Љ. Историја српскога народа. Београд. 1890 стр. 46 и 47.

1) Ја. — а погледај Новаковић Ст. Оспов. слов. књиж. етр. 215: и писмо папеко којо то потврђује у Рачкога књизи Поситеп(а, стр. 201—202.

5) Новаковић Ст, Основи ел. књиж. 204.