Učitelj

РАЗВИЋЕ ВОЉЕ 861

који никаква посла нема са психологијским појмом воље. Исто тако није оправдано, кад ону емпиријску вољу, коју познајемо као узрок наших властитих вољних радњи, сматрамо као једну по себи несвесну снагу, о којој смо тек њезиним дејствима свесни. Воља није ни на који други начин предмет нашег унутрашњег искуства но представа или осећање, т. ј. као Фактични саставни део наше свести. Ми се осећамо непосредно као саморадни, и за тај осећај властите делатности надовезујемо извесне унутрашње или спољашње промене као њезина дејства. Онај осећај саморадње називамо вољом, ове са саморадњом спојене измене вољним радњама. Несвесна воља била би она воља, којој би ;недостајао осећај саморадње као и његов однос ка извесним променама наших представа. Така воља може бити све могућно, само извесно није оно, што ми из непосредног унутрашњег искуства називамо својом вољом.

Ну ова је наука о несвесној вољи реакција против уобичајене теорије о вољи и као такова може се донекле правдати. Ова теорија сматра представе и искуства као услове који морају претходити свакој вољној делатности, види дакле у овој само спољашње остварење намерене представе у свести. Ка случајним искуством посталој представи о једном покрету ио његову ефекту придружује се жеља и тиме је тек дат услов за постање воље. Али тиме није воља нимало објашњена. „Неља је по себи сасвим теоријско поступање душино. Ми можемо желети што никад не можемо хтети, јер је непостижно, или и што бисмо могли хтети, али Фактички нећемо, јер нећемо да примимо на се одговорност због тога дела. Жеља може бити отац радње али није то по потреби. Обратно се чини понекад, као да хоћемо што никад не желимо. Ефекат које радње може бити и у добру и у рђаву смислу често такав, какав ми нисмо никад смерали и ми стојимо често упрепашћени пред