Učitelj

О ДУШЕВНИМ БОЛЕСТИМА И вабПитањУ_ па 68. ном женидбом, тешким прележаним болестима (тиФусом, | сиФилисом, туберкулозом), иступима у полним одношајима, у пићу, итд.

Уопште се сматра да наслеђивање душевних болести више долази са материне стране но са очеве. Узима се да је #/; душевно болесних услед нас е5ЕО од матере, а само 4 од оца.

Васпитач би требало да о свему овоме води рачуна, па на ону децу која могу имати наслеђену наклоност за душевне болести да обраћа особиту пажњу. Према такој деци мора бити он блажи но према другој. Јак | страх у овакве деце имаће увек штетнијих утицаја на . правилост њиног душевног развијања но у друге депе.

без оваквих наслеђених наклоности. Исто тако овакву _ 3

децу треба мање оптерећивати умно но осталу децу. Требало би, даље, припазити на овакву децу, да немају. обичај да се одвајају од остале деце и да се баве по усамљеним местима. У таком случају треба ту децу највише

гонити у игру и весеље и узимати их на све могуће излете. У опште овакву децу треба упућивати на.те-

лесне покрете, и-посаветовати и дете и родитеље да

пазе на дечју телесну негу што боље: на храну ипиће, ваздух, чистоту телесну, и на уредност и правилност | живота уопште. Шпиритуозних и других узбудљивих

пића не треба оваква деца да пију никако.

На тај начин може се учинити да наклоност за душевне болести никад не избије на. ПОБРЛАНУ. већ да се поступно сасвим угаси. “

2. Васпитање само по себи такође је врло важан

узрок душевним болестима. Писци поменутога дела го- воре о овоме узроку сразмерно врло мало (свега 12. врста, на стр. 90). Али ту су ипак поменули све оно што је најглавније у овога узрока. Тако они у то Не колико врста тврде ово: