Učitelj

# ДВАДЕСЕТПЕТОГОДИШЊИЦА 485 ла није имала напред него натраг. М ако ово не можемо са свим потрти, ми га можемо правдати. Захтеви су данас од школе и учитеља ако не већи, оно барем исти, које су и пре били. Међу тим, срества за постигнуће њино своде се све на мању и мању меру. Прво је издржавање. Захтеви за добијање благодејања све су строжији и тежи, и све више ученика остаје без државне помоћи и „о свом трошку,“ без свог трошка. А где нема ни најпотребнијих срестава за најнужније издржање, ту не може бити разговора ни о набавци свих научних срестава.

Још више смеће само вреле учења у нашој школи. Оно је тако мало, недовољно, ласеу приликама екстернатскога живота ништа озбиљно и темељно не може постићи. И најважнији предмету стручној спреми њиној, школски рад, они само започну. А будући учитељи српскога земљорадничкога народа ваљало би у многоме да се извежбају и у радовима баштенским, у врту или градини школској, те како би могли и лецу његову да поучавају и упућују у овоме. Исто тако ваљало би да се упознају и извежбају у радовима у радионици школској за ручне радове. Јер се само овако могу створити прави Културни пионири у брзоме и правилноме просвећивању масе народне. И за остале предмете ученици би ваљало да имају више времена, а нарочито за вештине. А последња година спремања њинога ваљало би да остане само за стручне предмете и вештине, а понајвише за практичан рад у школи, као што је у главноме и било докле је било интернат и докле је Ме у њој трајало четири године.

Из овога се опет, господо, види, да ми стојимо на прагу преуређења ове зиколе. Давно је прошло време, када нам је било. главно: добити ииио више учитеља, Од сада ваља да нам буде девиза: добити ииио бољих учитеља.