Učitelj

МОЗАК И ДУША 5399

не би стављало ни најмање сметње ни поставци, да се људске душе находе на Сириу.

Метафизика — али не метафизика каква би требало да буде, но како Фактички утиче на уобичајене психологијске представе — находи се, као што се види, према осталим наукама у завидном положају. Како она свако искуство прекорачује, то се мисли, као да јој је допуштено, да се одржи сасвим независно и према напрецима искуства. И док емпиријски истраживач, који се труди, да своја искуства сведе у какав било склад, мора са неком резигнацијом опажати, да научна схватања бивају непрестано исправљена, попуњавана, па следствено и другим замењивана, — ради метафизичар за вечитост. Тек у оним тачкама, где се он по прилици спушта у област искуства, може емпиричар пореметити његове кругове. Али шта је њему до тога. Најунутрашњије мисли једнога система остају ипак неприступне свима нападима од стране искуства. У

(Ова замишљена неприближљивост метафизичких . претпоставака има дабогме и своје мрачне сгране. Што су неприступачније те претпоставке за искуство, то су и тим више без утицаја на искуство. Тако наук о пунктуалном седишту душе у мозгу није помакао ни за један корак наше унутрашње искуство и није допринео за психологијско тумачење ништа више, но што би лопринела напред поменута претпоставка о екстрателурној | егзистенцији душе. И баш у овом случају није се то могло смерати. Јер односи духовних ка телесним делатностима су нам само у искуству дати; ко дакле износи претпоставку о односу душе ка телу, тај мора уједно имати и намеру да нам покаже, на који се начин дају схватити ти узајамни односи. Ово нас расуђење наводи на мисао, ла би лако могла бити скривена каква грешка и у постављању питања, које је оним претпоставкама водило. И мишљења сам, да је та погрешка у том,